Oskar u našem tamnom vilajetu, iliti, koga je u ovoj muljavini uopšte briga za interese srpske kinematografije

I ništa više, osim ove jedne prosto-proširene rečenice nije saopšteno: ni ko je bio u sedmočlanoj komisiji, ni obrazloženje zašto ova komisija smatra da bi upravo film „Što se bore misli moje“ mogao da postigne najveći uspeh na ovom svetskom takmičenju u odnosu na filmove koji su bili u konkurenciji.

Dva pokušaja Danasa da u FCS saznamo imena članova komisije dok je procedura izbora još trajala bila su neuspešna, iako smo skrenuli pažnju da bi ta informacija, zajedno sa naslovima svih filmova, morala da bude transparentno objavljena na sajtu FCS.

U međuvremenu, na osnovu izjava nekih reditelja ili medijskih spekulacija, javnost se obaveštavala da su u ovoj trci „Oluja“ Miloša Radunovića, „Čuvari formule“ Dragana Bjelogrlića,“Lost Country“ Vladimira Perišića, „Indigo kristal“ Luke Mihailovića, „Da li ste videli ovu ženu?“ Matije Gluščevića i Dušana Zorića, „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića, “Usta puna zemlje” Puriše Đorđevića, kao i Milinković „Što se bore misli moјe“.

Ostalo je „nejasno“ zašto je Selekciona komisija za odabir srpskog kandidata koji će se za Oskar takmičiti u kategoriji za najbolji međunarodni film ove godine radila „inkognito“, da li je uopšte imala sedam članova od kojih su četiri predstavnici različitih filmskih struka, kao što nalaže procedura, i zbog čega je zvanični rok za donošenje ove odluke, 22. septembar, odložen.

Jedino što je jasno svima koji su iole upućeniji u naše filmske prilike jeste da je po ko zna koji put poništeno zvanično Uputstvo kojim se bliže uređuju kriterijumi, uslovi, način i postupak izbora kandidata.

Jer, u skladu sa pravilima američke Akademije, FCS je po ovom Uputstvu obavezan da u takmičenju za nominaciju za nagradu Oskar kandiduje najbolji nacionalni film iz protekle godine („Best film“), ali to, nažalost, opet nije ispunio.

Umesto da nas u ovoj velikoj trci predstavlja jedan od tri zaista najbolja srpska filma, a favoriti su „Lost Country“, „Da li ste videli ovu ženu?“ i „Čuvari formule“, koji su prošli svetske i regionalne festivale, dobijala nagrade, odlične kritike u prestižnim filmskim časopisima, doživeli internacionalnu promociju i pokazali da već imaju adute da se dobro kotiraju i u Los Anđelesu 2024, izabran je film „Što se bore misli moje“ koji apsolutno nema ništa iza sebe, osim nekoliko glasova članova komisije FCS, za koje transparentno ne znamo ni čiji su!

Nije, naravno, teško pokazati, dovoljno je samo da suočimo činjenice, da čak i u godini kad su se u našoj kinematografiji pojavila tri jaka ostvarenja, FCS opet banalizuje i izigrava Uputstvo američke Akademije na koje se obavezao, i očigledno ni ove godine nije izabrao srpski film najvećih estetskih i tehničkih dometa koji će nas predstavljati na svetskoj pozornici zvanoj Oskar.

Krenimo redom, najpre od filma „Lost Country“: posle dvadeset osam godina pauze doneo je prvu zvaničnu nagradu srpskoj kinematografiji na ovogodišnjem Kanu. Prikazan je u okviru „Nedelje kritike“ (La Semaine de la Critiqie), uz glavni takmičarski program najvažnijoj selekciji Kanskog festivala.

Jovan Ginić, koji igra glavnog junaka, osvojio je prestižnu nagradu „Otkrovenje“ za najboljeg mladog glumca, jedno od tri zvanična priznanja koja dodeljuje žiri „Nedelje kritike“. „Lost Country“ je u Kanu dobio odlične ocene kritičara (časopis Screendaily, Positif…), a Ginić je trijumfovao i na Sarajevo Film Festivalu, dobio je nagradu Srce Sarajeva za najbolje glavnog glumca, kao i na festivalu u Herceg Novom gde je osvojio Specijalno priznanje žirija.

Perišićev film se 9. oktobra prikazuje u slavnom pariskom Centru Pompidu, u okviru Trajectoires programa koji predstavlja najbolje svetske reditelje mlađe i srednje generacije, 11. oktobra ulazi u francuske bioskope, zatim u španske, i ne treba posebno pominjati koliko je retka distribucuja naših filmova po Evropi.

Tu je još tridesetak svetskih festivala na koje je pozvan, a u takmičarskoj selekciji Čikago Film Festivala krajem oktobra boriće se za nagradu Golden Hugo, i da je ovaj film izabran za srpskog kandidata, to bio bio vrlo bitan korak u trci za nominacije za Oskar.

Posle svetske premijere na 79. festivalu u Veneciji, u okviru prestižne selekcije „Međunarodna nedelja kritike“ (Settimana Internazionale della Critica), na kojem je montažerka Olga Košarić osvojila Specijalnu nagradu, debitantski film „Da li ste videli ovu ženu?“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića, „išamarao“ je konkurenciju na brojnim svetskim, evopskim, regionalnim i domaćim festivalima, i osvojio više od deset nagrada.

Gran pri „Aleksandar Saša Petrović“ na 28. Festivalu autorskog filma, nagradu za najbolji srpski film na Festivalu evropskog filma na Paliću, nagradu Asocijacije filmskih festivala Srbije (AFIFS) za najbolji srpski film.

Bio je i pobednik festvala u Bangkoku, Ženevi, na 70. Puli trijumfovao je sa dve Zlatne arene (za najbolju glumicu koja je pripala Kseniji Marinković i za najbolju montažu, a na Film Festivalu u Herceg Novom sa prestižnom Nagradom „Živko Nikolić“ za inovativni, hrabri i originalni filmsi izraz…

„Da li ste videli ovu ženu?“ prikazan je i na festivalima CinEast Film u Luksemburgu, Zinebi u Bilbau, u Španiji, marta ove godine imao je američku premijeru u čuvenom muzeju MoMa i Linkoln centru u Njujorku, a upravo ovih dana američki Varajeti objavio je prognozu za ovogodišnje nominacije za Oskare za najbolji internacionalni film – „Da li ste videli ovu ženu?“ našao se na 21. mestu njegove liste.

„Čuvari formule“ Dragana Bjelogrlića s velikim uspehom doživeli su svetsku premijeru na festivalu u Lokarnu, gde su osvojili dva priznanja – nagradu prestižnog časopisa Varajati za najbolji film u selekciji Piaca Grande (bili su prvo ostvarenje iz regiona prikazano u ovom programu), kao i nagradu Zeleni leopard koja se dodeljuje filmovima sa najupečatljivijom porukom.

Sa Sarajevo Film Festivala poneli su nagradu publike, a ove jeseni otvoriće festivale u Talinu i u Ljubljani, i zatvoriti festival u Zagrebu.
Bjelogrlićev film će biti prikazan i u okviru glavnog programa festivala u Palm Springsu, koji se smatra neformalnom „preporukom“ za filmove koji su kandidati za Oskar.

Tu je i predstavljanje „Čuvara formule“ na 47. festivalu u Sao Paulu, poznatijem kao Mostra i jednom od najvećih u svetu.

„Čuvari“ su ušli i u glavnu takmičarsku selekciju International Perspective, u kojoj se prikazuju najznačajnija ostvarenja i reprezentativne produkcije novije svetske kinematografije. Svake godine u ovoj selekciji predstavljaju se evropski i svetski filmovi koji su u nominacijama za Oskar i nagradu BAFTA.

Dakle, u svakoj ozbiljnoj filmskoj kulturi, u svakom ozbiljnom nacionalnom filmskom centru koji poštuje preporučena Uputstva američke Akademije, svaka ozbiljna selekciona komisija, sa imenima i prezimenima svih članova, morala bi javno da obrazloži zašto smatra da Milinkovićev film „Što se bore misli moje“, prikazan samo na ovogodišnjim Filmskim susretima u Nišu na kojima je glumica Jana Ivanović dobila specijalno priznanje žirija, ima veće umetničke, estetske i tehničke domete za svetsko takmičenje u odnosu na ova tri filma.

Odnosno, morala bi da saopšti po kojim su kriterijumima ostvarenja koja imaju recenzije svetskih žirija i kritičara postala autsajderi u ovoj kandidaturi.

Ali, naravno, kriterijumi za odabir srpskog kandidata za nagradu Oskar, od devedesetih godina (s malim pauzama), ni sada nisu umetnički, nego su populistički, kvazipolitički, klanovski, lokalno profiterski, zato se komisija ove godine i sakrila od svoje odluke.

Jer, u ovom našem tamnom vilajetu „naticanje“ za Oskar doživljava se kao da srpski kandidat ide pred neku svetsku istorijsku, političku ili društvenu „komisiju“, kojoj kroz film treba da pokažemo našu istinu, naše stradanje i samo „lepote i tuge“ našeg naroda, a ne pred filmske stvaraoce i članove američke Akademije, koje isključivo zanima umetnička vrednost filma.

Zato je, u samom startu gotovo bilo jasno da Bjelogrlićevi „Čuvari formule“, iako su originalna priča o nuklearnoj katastrofi u Institutu u Vinči 1958, i ogromnoj solidarnosti francuskih lekara na čelu sa čuvenim profesorom Žoržom Mateom, koji su lečili naše mlade naučnike u Klinici Kiri u Parizu, nemaju šansu da budu srpski kandidat za Oskar, uprkos nagradama, međunarodnoj ekipi glumaca, dvojezičnosti.

Jer, iza filma produkcijski stoje kuće CobraFilm i United Media, na odjavnoj špici, jedno uz drugo, stoje imena Dragana Bjelogrlića i Dragana Šolaka, koje ova vlast doživljava kao svoje najveće neprijatelje i kritilčare, a Šolaka i kao vođu opozicije.

Moglo je da se nasluti da će i Perišićev „Lost Country“, svojevrsna hronika o tri generacije jedne porodice i dirljiva porodična drama o odrastanju, ali i politički tiriler koji se događa tokom protesta 1996/97. protiv izborne krađe Milioševićevog režima kome su pripadali i visoki predstavnici sadašnje vlasti, biti ocenjen kao „nepodoban“ i „izdajnički“.

Ovom sjajnom ostvarenju sa briljantnim naturščikom Jovanom Ginićem, koga svetski kritičari vide kao novu zvezdu, u odabiru kandidata za Oskar nije preporučilo ni to što jedini ima internacionalnog prodavca filma koji mora da ga promoviše u Americi i da se bori za njega.

Ima podršku Mementa, koji je već osvojio nekoliko Oskara za strane filmove („Trgovački putnik“ i „Razvod“ Ašgara Farhadija, „Zovi me svojim imenom“ Luke Gvadanjina), a izvršna direktorka Mementa, Emili Džordž je i članica američke Akamdemije, i član Producer’s Guild of America.

Dakle, „Lost Country“ je imao najvažniju odskočnu dasku u takmičenju za 96. Oskar i najbolji međunarodni film, što Vladimira Perišića zapravo čini i najvećim gubitnikom u ovoj crnoj komediji. Ali, čini gubitnikom i srpsku kinematografiju u trenutku kada je imala veliku šansu da se zaista najozbiljnije predstavi. A koga je, u ovoj našoj muljavini, uopšte briga za to?

„Da li ste videli ovu ženu?“, uzbudljiva, furiozna, neobična, pomalo nadrealna i fenomenlna priča o ženi koja duboko doživljava krizu srednjih godina, sa očaravajućom Ksenijom Marinković, napravljena u najboljem makavejevskom maniru, nije imala šanse uprkos svim uspesima, jer je očigledno suviše univerzalna. Mogla bi da se događa bilo gde u svetu, nije „nacionalna“, i ne „zastupa“ nikakve „srpske interese“.

I zaista, kad sve sagledamo, da ima malo profesinalnog dostojanstva ovogodišnja Selekciona komisija FCS nikada ne bi trebalo ni da objavi svoja imena, bolje je da ostane anonimna.

Filmu „Što se bore misli moje“, koji nije odgovoran za ove kalkulacije i šibicarske radnje, uz dužno poštovanje njegovoj ekipi, pre svega glumačkoj, na čelu sa divnim Draganom Mićanovićem, možemo samo da poželimo sreću. A mi i dalje ostajemo u našem tamnom vilajetu.