Oskarovac Stojan Stiv Tešić: Od ushićenja do razočaranja u američki san

A sada osećam da pomaganje onima koji su na dnu nije ni na dnevnom redu. Niko nije zainteresovan za njih. Ni ja ne znam za šta se ova zemlja zalaže – rekao je u martu 1991. za Njujork tajms Stojan Stiv Tešić (1942, Užice, 1942 – Nova Škotska / Kanada, 1996), dramski pisac, filmski scenarista i romanopisac, koji je stekao slavu u Americi i za scenario filma Četiri prijatelja / Breaking Away, u režiji Pitera Jejsta.

Kao dečak, sa majkom Gospavom i starijom sestrom Nađom, 1954. otišao je iz Užica u SAD kod oca Radiše, koji je, 1944. kao nedićevac, emigrirao najpre u Englesku, a potom u Čikago. Bio je uspešan sportista i dobio je stipendiju i na Indijana univerzitetu 1965. diplomirao ruski jezik i književnost, a poslednju godinu studija i stipendiju za boravak u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Magistrirao je dve godine kasnije na Kolumbija univerzitetu i pripremao doktorat, ali sve je napustio i posvetio se pisanju.

„Bio sam pred doktoratom iz ruske književnosti. Život je bio lep i siguran, ali sve sam to napustio. Skočio sam bez mogućnosti da se na nešto dočekam. Ako čovek hoće da bude umetnik, onda to mora da bude za ceo život i i ako postigne uspeh, i ako ne postigne“, govorio je Tešić.

Osim filma Četiri prijatelja, inspirisan biciklističkom trkom u kojoj je Tešić pobedio sa studentskim timom, po njegovim scenarijima snimljeni su filmovi Svedok, Svet po Garpu, Američki letači i Eleni. Za film Četiri prijatelja nagrađen je Oskarom za originalni scenario. „Ne postoji ništa što volim više od pisanja. Dobiti nagradu jer radiš nešto što voliš, čini se kao luksuz koji nikad nisam očekivao“, rekao je Tešić primajući Oskara 14. aprila 1980. godine.

Njegove drame izvođene su u Njujorku, Los Anđelesu i Čikagu, u Skandinaviji, Holandiji, Engleskoj i Rusiji. Na srpskom jeziku je prevedeno samo pet njegovih drama, a prva od njih – Na otvorenom drumu, koju je prevela Merima Isaković Mijušković, objavljena je 1994. Prvih godina 20. veka počinje značajnije i sistematičnije istraživanje i prezentovanje Tešićevog dela, pa je užički novinar i književnik Zoran Jeremić, 2008, u svojoj knjizi Stojan Stiv Tešić: Život i tri drame Stiva Tešića, objavio tri njegove drame – Brzina tame, Povratak na početak i Umetnost i dokolica. Sedam godina kasnije u užičkom Međaju, časopisu za kulturu i umetnost, objavljena je i drama Nahrani zver.

Za razliku od svojih prvih drama u kojima dominira imigrantski optimizam, u poznim dramama i političkim esejima Tešić kritikuje američku unutrašnju i spoljnu politiku. Od dečaka koji je sve svoje nade polagao u Ameriku, obećanu zemlju, Tešić, koji se 1960-ih godina protivio Vijetnamskom ratu i učestvovao u demonstracijama protiv tog rata, vremenom menja stavove o Istoku i Zapadu, posebno nakon pada komunizma, i postaje razočaran u američko društvo, konzumerizam i nehumano naličje kapitalizma. „Izgubljeno je nešto u svetu, što čoveka čini srećnim. I potrebno je da on kupi stotinu stvari da ispuni tu prazninu. To je sada u Americi dovedeno do vrhunca i već ima, doduše malobrojna grupa ljudi, koji se bune protiv toga. Možda će ih biti još manje, pa će nam na Zemlji ostati samo taj klovn – potrošač… Moja religija je čovek. Prosečni Amerikanac, međutim, veruje u kapitalizam. To je glavna religija“, govorio je Tešić.

Njegove tekstove o ratu u bivšoj Jugoslaviji, kojim je bio duboko potresen, kao i činjenicom da su Srbi označeni za glavne krivce u tom ratu, američki mediji su odbijali da objave, ali zaslugom njegove sestre Nađe oni su sačuvani i mogu se pronaći na internetu. „Važno je da se razume da ovo nije pokušaj da se opravdaju Srbi za zločine koje su počinili. Ovo je pokušaj da se insistira na tome da su sve strane građanskog rata činile zločine i da se svi ti zločini moraju osuditi i žrtve žaliti. Ne smemo preterivati i uvećavati. To bi bilo strašno ne samo za one koje demonizujemo i lišavamo humanosti, već i za nas same. To bi i našu humanost podrivalo“, govorio je Tešić.

Njegova prva drama koja je izvedena u Srbiji je Kako prebroditi sve koju je u Pozorištu na Terazijama 1986. režirao Radoslav Dorić. Drama Na otvorenom drumu, u režiji Merime Isaković, inscenirana je 1994. u Domu omladine u Beogradu, kao i deceniju kasnije u režiji Koste Ristića u Bitef teatru. Povodom dvadeset godina Tešićeve smrti, 2006, Branko Popović, reditelj iz Užica, postavio je dramu Brzina tame u Zvezdara teatru, a Nemanja Ranković, umetnički direktor NP Užice, režirao je Umetnost i dokolicu u Užičkom teatru.

Osim drama i filmskih scenarija, Tešić je napisao i dva romana – Summer Crossing i Karu. Tokom prethodne dve godine Narodna biblioteka Užice uspešno je realizovala ambiciozan projekat Stojan Stiv Tešić – Užičanin iz Amerike. Prošle godine pripremljena je obimna i sadržajna izložba o Tešiću, a početkom oktobra ove godine, bez podrške Ministarstva kulture, uz pomoć Grada Užica i sponzora, preveden je pri put na srpski Tešićev roman Karu. Autor je taj roman napisao neposredno pred svoju smrt, a u SAD je objavljen 1998. Štampan je u 35 izdanja i preveden na francuski, nemački, španski, italijanski i holandski jezik. Američki Njujork tajms ga je 1998. godine proglasio za najzapaženiju knjigu, a francuski nedeljnik Le Point svrstao ga je među 25 najboljih knjiga za 2012. Roman, u čijem središtu je tragična sudbina Sola Karua, sredovečnog holivudskog pisca koji prerađuje tuđe scenarije i prilagođava ih komercijalnim zahtevima, prevela je Tatjana Milosavljević, lektorisala Ružica Marjanović, profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji, a recenziju je napisala dr Lena Petrović, profesorka angloameričke književnosti i kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Tešić je živeo u skladu sa svojim uverenjima, voleo je prirodu i nije pridavao važnost materijalnim stvarima. Kad nije imao poslovne obaveze, živeo je povučeno u jednosobnoj brvnari na imanju u Koloradu, gde se osamio poput monaha posvećenog pisanju. Razočaran u američki san, iznenada umire od srčanog udara 1. jula 1996, u svojoj 53. godini života na odmoru u Sidneju, u Novoj Škotskoj u Kanadi. Njegovo telo je kremirano sledećeg dana, a narednog leta njegova supruga Rebeka, po njegovoj želji, prosula je pepeo duž reke u jugozapadnom delu Kolorada.

Američki mediji izvestili su o smrti oskarovca, a u jednom od mnogobrojnih nekrologa navedeno je da je Tešić, kao i drugi moderni pisci, na kraju bio preplavljen pesimizmom, jer je od Amerike očekivao da bude raj na zemlji.

Užičani su odali počast svom slavnim sugrađaninu i 2012, kada je u Vidovdanskoj ulici, nekadašnjoj Prestolonaslednikovoj ulici, na kući na broju 46 u kojoj su Tešićevi živeli kao podstanari postavljena spomen-ploča sa njegovim likom. Prošle godine dobio je i mural u centru grada, na zidu parkirališta koje je sagrađeno na mestu glavne užičke pošte, uništene u Nato bombardovanju 1999. Kao sećanje na njega, užička vlast namerava da pokrene i filmski festival, očekujući finansijsku podršku Ministarstva kulture.

Postistina

Lingvisti koji uređuju Oksfordski rečnik za 2016. proglasili su reč postistina (post truth) i prema njihovom obrazloženju taj pojam je prvi upotrebio upravo Stiv Tešić. „Mi, kao slobodni ljudi, slobodno smo odlučili da hoćemo da živimo u nekakvom postistinskom svetu“, napisao je Tešić u članku o američkom skandalu Iran-Kontra i o ratu u Persijskom zalivu u časopisu The Nation.

Posete Užicu

Šezdesetih godina prošlog veka Tešić je boravio u svom rodnom gradu. NJegovi sugrađani su ga posmatrali sa podozrenjem, nazivali ga sumnjivim emigrantom koji po celu noć nešto piše na pisaćoj mašini. Povodom prikazivanja filma Četiri prijatelja na Festu 1982, Tešić je iskoristio priliku da ponovo poseti Užice, ali tada je bio uspešan umetnik i oskarovac. Za premijeru filma u užičkom bioskopu Partizan bila je postavljena crvena staza Tešića, ali su ga Užičani jedva prepoznali, jer je bio u džemperu i farmericama.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD