Osluškujem glas bespomoćnih 1Foto: Vladimir Matković

NJene knjige godinama su među najčitanijim naslovima u Španiji, u vrhu su bestseler lista, a ni broj poštovalaca s one strane okeana u hispanskoj Americi nije zanemarljiv.

Kolumne Rose Montero „Načini života“ koje piše u nedeljnom dodatku madridskog „Paisa“ se čitaju i prepričavaju, a njena reč u javnom i kulturnom životu Španije ima težinu.

U Beogradu je na književnom festivalu „NJena zemlja“ predstavila svoju drugu knjigu na srpskom jeziku „Uputstva za spasavanje sveta“, a naši čitaoci je pamte i po romanu „Priča o providnom kralju“. Oba naslova objavila je izdavačka kuća „Štrik“. S Rosom Montero smo u Institutu Servantes razgovarali o književnosti, novinarstvu, novim tehnologijama.

* U svojim kolumnama pribegavate ironiji i sarkazmu, šta pokušavate time da postignete?

– Mislim da je smisao za humor sjajno oružje za spoznavanje sveta: sprečava nas da se prepustimo ugađanju sami sebi i umanjuje mogućnost da verujemo u sopstvene egocentrične gluposti. To je jedan način spoznavanja sveta. U svim mojim romanima ima humora, da nije tako bilo bi ih nemoguće napisati. Da u mom romanu „Telo“ nema humora, to bi bila jedna glupa drama. A humor u mojim kolumnama je nekako spontan, volim da se šalim na račun ljudske prirode. LJudska bića su mali stvorovi koji sanjaju velike snove. Pribegavam ironiji i humoru, ali nisam sarkastična. Sarkazam je gorak. U španskoj književnoj tradiciji postoje dva pravca: jedan koji se oslanja na zaostavštinu Fransiska de Keveda i i drugi koji traži uporište u delima Migela de Servantesa. Obojicu volim jer su odlični i veliki pisci. Kevedov humor je crn, gorak i okrutan, dok je Servantesov humor beo i pun razumevanja za ljude i njihove slabosti. Mislim da sam sklonija servantinskoj tradiciji.

* Može li humor da bude oružje koje ukazuje na slabosti nekog društva? Treba reći i to da se borite za prava obespravljenih…

– Mislim da je osobina mog karaktera kojom se ponosim empatija. Čini mi se da sam se s tom osobinom rodila. Da, zabrinuta sam za ljude, a u društvu me zabrinjava položaj onih ljudi koji nemaju gotovo nikakvu moć da se izbore za svoja prava. Mislim da imam privilegiju što pišem kolumnu u jednom od najznačajnijih dnevnih listova u Evropi, a to za sobom povlači i odgovornost. Dakle, pokušavam da čujem i oslušnem glas onih koji su bespomoćni kako bih mogla da na to ukažem, a kad koristite humor, to je mnogo efektnije.

* Razgovarate li sa svojim čitaocima?

– Da, razgovaram. Mnogo ljudi mi piše, oduvek je tako bilo. Od kad su se pojavile nove tehnologije još više kontaktiram sa čitaocima, pogotovo na društvenim mrežama. Na Fejsbuku me prati preko 140.000 hiljada ljudi, što je maltene jedan grad. I na Tviteru sam, ali manje: tamo se mnogo vrišti i viče. To su divni ljudi. Ponekad pišem tekstove o onome što su mi rekli čitaoci na Fejsbuku ili su mi se obratili mejlom. Volim ljude, volim te naše različitosti, volim da posmatram kako se snalazimo u životu. Zato sam i otvorena za sve ono što mi ljudi govore. S druge strane, svi mi koji se bavimo pisanjem pišemo o sopstvenim opsesijama.

* Koje su vaše opsesije?

– U svim svojim romanima pišem o smrti, opsednuta sam smrću. Pišem o vremenu i onome što nam vreme donosi i odnosi, pišem o moći, odnosu prema moći i vlasti. Pišem o odnosima s drugima, jer mi smo društvene životinje i život bez onih drugih ne vredi živeti, pišem o strasti, o telesnoj strasti.

* Pišete i o sećanjima…

– Da, pišem i o sećanjima. Sećanje je jedna imaginarna konstrukcija. Ono čega se sećamo je zapravo laž. Pišem i o identitetu koji je takođe imaginarna konstrukcija jer se zasniva na sećanju.

O sagovornici

Rosa Montero rođena je 1951. u Madridu. Ćerka toreadora i domaćice, studirala je filozofiju, književnost i psihologiju, a diplomirala novinarstvo. Pisala je za brojne štampane medije, a od 1977. radi isključivo za „Pais“.

Književni opus Rose Montero obuhvata skoro tridesetak dela. Višestruko je nagrađivana i za novinarski i za književni rad, a kritika je opisuje kao svestranu spisateljicu, sposobnu da gane i nasmeje svojom sjajnom, brižljivo negovanom i majstorski napisanom prozom. Dva puta je dobila prestižnu špansku nagradu za književnost Ke leer, 2005. za „Priču o providnom kralju“.

Pored brojnih priznanja, dobitnica je i nagrade „Hose Luis Sampedro“, za izvanredan književni rad i humanističke vrednosti koje ga odlikuju, za posvećeno pisanje o modernom svetu, nemirenje s društvenim okruženjem, te zastupanje univerzalnih vrednosti koje doprinose zbližavanju i boljem razumevanju naroda i pojedinaca.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari