Komemoracija glumcu Marku Živiću: Osmeh kao štit i zaštitni znak

Na Sceni „Olivera i Rade Marković“ prikazani su inserti iz filmova, TV serija i predstava u kojima je Živić glumio.

Od plača se nisu suzdržavali ni glumci na sceni dok su se opraštali od kolege, ali ni prisutni u prepunoj sali. Mestimično bi zamirao, pa bi potom sa različitih krajeva teatra doprli jecaji. Brojne kolege pokojnog glumca došle su da mu odaju poštu.

– Sećam se jednom smo igrali preferans a on je rekao: „Toliko mi karta ne ide, mora da me negde čeka Žizel Bundšen. Taj osmeh, ta šala, to što je nosio kao štit, kao zaštitni znak, to je ono po čemu ću ga pamtiti”, kazao je glumac Miloš Biković i posvetio mu stihove: „Ti si znao mrak se može najuriti klovnovskim nosom crvenim / A prava se aždaja može ubiti mačem drvenim / Rečju, šalom, pričom, replikom pa i mitom / Kao oružjem, može se braniti zemlja i rekvizitom / O da, besmisao se može premostiti daskama / Žarom iskre iz očiju te bande sa maskama / I da su sila najveća, reči tople, reči blage / vidiš li da za osmeh treba sve više i više snage / I da taj osmeh može otopiti sve smetove / … na vreme videti te jebene tikvene cvetove.“

– Maki, Makroni, Makaroni, Marko, tako sam ga ja zvao. On mene Bodili, Bodice… – kazao je glumac Slobodan Boda Ninković. On je Živića uporedio sa maslačkom.

– Onako nežan, krhak, gizdav. Sumnjam da ima nekog ovde ko nije posegao i duvao, rasejao ga. Marko je za mene maslačak. Kad sa nekim delite dva kvadrata, kad se skidate zajedno, onda ste valjda i dovoljno intimni, prisni… Pričali smo dosta, šalili se. Sećam se vrlo dobro koliko bi se Marko povremeno ljutnuo kad sam ja, pokušavajući da čitavu stvar malo razigram, bio i malo van konteksta. Međutim, ta poslednja scena gde on šalje Andriju i Anju u spas a sebe žrtvuje za njihov spas, potpuno govori o tome da tu nije bilo mnogo glume. To je bio Markić – istakao je on poručivši – Marko, nije bio ovakav dogovor. Trebalo je uskoro da ti mene ispratiš u penziju, a ja tebe sad ovako pratim – kazao je Ninković.

Glumac Andrija Kuzmanović je rekao da su se oni družili dosta, pričali svašta, Marko više.

– Uvek je nekako vrteo i ponavljao priču, zapravo je želeo da neke naše događaje sačuva od zaborava. Mislim da je u tome uspeo. Nisam nikada imao dilemu da li je on bio moj pravi prijatelj ili nije, ali mislim da sam se par puta, nenamerno, možda čak i ogrešio o njega. Mislim da smo ga mnogi nekako, u nekom trenutku, stavili po strani, to moram da kažem. Zapravo sam shvatio, od kad ga nema, šta je on bio meni i svima nama. On je bio velika beba i njegove oči nisu se promenile verovatno od kad su izašle iz porodilišta – kazao je Kuzmanović i dodao da bi svašta mogao da priča, i neke anegdote, ali je ipak odlučio da ih sačuva za sebe, jer „nema snage“.

Ipak je otkrio da su se između sebe zvali Pepi.

– Pepi, hvala ti na svemu, praštaj mi, molim te, ljubi te brat – poručio je pokojnom kolegi.

Kuzmanović je otkrio i to da je Živić voleo da neke uloge posveti ljudima kojih više nema.

– Marko je voleo da posveti neke uloge ljudima kojih više nema. On je sada otišao kod tih ljudi, a mi ćemo nastaviti da igramo za njega – kazao je Kuzmanović.

Glumac Ivan Tomić istakao je da je Živić bio igra, što je, prema njegovim rečima, presudni kvalitet za glumca. Da je bio profesionalac koji se uvek do kraja davao projektima na kojima je radio.

– Bio si prijatelj sa kojim sam delio radosti i patnje u glumačkom životu. Kako bih voleo da se još jednom posvađamo oko replike, pa da se na sledećoj predstavi na našoj sceni pomirimo i da to više ne pominjemo. Polovina sveta koji smo obišli na našim putovanjima danas plače, plačem i ja, jer neće više biti kikotanja po aerodromima. Neće biti boljih mesta u avionu jer su te stjuardese prepoznale, i neće biti promenjenih scena u poslednji čas jer domaćin nije obezbedio odgovarajuću salu. Veoma mi je teško da ovo pišem jer sad stoji crno na belo da neke stvari više nikada neću raditi sa tobom – rekao je Tomić.

Glumica Milica Zarić oprostila se od kolege rečima – Da mi tvoji klasići imamo moć da režiramo ovu životnu predstavu, ti bi sada ušetao na scenu koja nosi ime našeg profesora i uzviknuo ono tvoje: „A bre, bate, šta ste se zarozali, ‘ajmo, bando, da radimo.“

Ona je rekla da se Živić uvek prvo čuo pa video i da im je osmehom uvek bojio lica.

– Marko, ti si osmeh, šarm, posvećenost, ludačka radna energija, bezrezervno davanje, bespoštedno davanje, nepresušni duh, Đuza naše klase, najduhovitiji naš drug i osmeh koji leči. Ti si šeret i gospodin čovek, bučan i stidljiv, oči su ti divne, dečačke, sijaju dobrom dušom, sijaju ranjivom dušom. Ti si svetionik dobrog raspoloženja, uveseljavanje beskonačnog, zacenjivanje na sceni, iza scene, u gledalištu. Ti si dar obožavan od publike. Marconi, važni moj, sreća je moja što si me pustio u tvoj svet i samoću, što smo delili tišine u kojima smo se razumeli ćutanjem a i što smo mogli da blebećemo o svemu u zajedničkim šetnjama. Što smo delili scenu i život, pažnju, brigu i smeh – kazala je Zarić.

Reditelj Jug Radivojević, upravnik BDP-a, primetio je da nema slučajnosti i da mi ne znamo i ne možemo razumeti zašto se neke nepravde na ovom svetu dešavaju, ali ćemo jednog dana, kada pređemo u drugu dimenziju, razumeti.

– Nas su poslednjih meseci napustili Lane, Neša, sada Marko, momci koji su se tako divno smejali, koji su bili divne, plemenite duše, koji su bili pravi uzori za posao kojim se bavimo. Možda je to neka poruka za sve nas. Ako već nema slučajnosti. Kako li će dalje – teško za Beogradsko dramsko, ogroman gubitak, otišao je naš prvak, naše najprepoznatljivije lice u poslednjoj deceniji, bezmalo bi sledeće godine proveo 25 godina veran BDP-u. Ail iz svega ovoga nekako razumeti… kao što Marko reče, nisu život tri kaputa, ali tri osmeha jesu. I više pažnje jedni prema drugma, više razmevanja. Više podrške, upravo sve što su nas naše drage kolege koje su nas napustile očigledno učile. To za njihovog života možda nismo razumeli i videli, ali, kako su nas napustili, postaje nam sve jasnije da je njihov boravak na ovoj zemlji bio takav da su nas podučavali – kazao je Radivojević i dodao da će naći načina da sećanje na Živića večito živi.

Glumac Marko Živić sahranjen je danas na Novom groblju u Beogradu. Sa njim je sahranjen i kostim iz predstave “Let iznad kukavičjeg gnezda”, koja je glumcu bila posebno važna.