Osmeh umesto keza: Tako je govorio Jagoš Marković

Komemoracija Jagošu Markoviću održana je danas  u Narodnom pozorištu u Beogradu, a  biće sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Jagoš Marković je bio autentičan i darovit stvaralac, koji nije podilazio diktatima trendova i koji je svojim jedinstvenim rukopisom stvarao pozorišna čuda nabijena energijom, maštom, duhovitošću i višim poetskim istinama.

U intervju za Vreme 2011. godine  govorio je o tome šta mu je važno kad režira, a za šta ne haje, o tome da ne vidi ništa neobično u tome što ne potiskuje svoje raspoloženje na probama.

Pričao je i o tome kako se kultura u  Beogradu promenila, i to je  citat, koji se, čini se, ovih dana, najviše deli na društvenim mrežama.

„Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina“, rekao je Jagoš Marković za Vreme, u intervju pod  naslovom “Osmeh umesto keza” a povodom  premijere predstave „Gospoda Glembajevi“  u Ateljeu 212.

Jagoš Marković:  „Mislim isključivo na stvaralaštvo, ne na posledice zvane uspeh ili neuspeh. Brzi su to zečevi“

Na opasku da važi za brend, da ga zovu najčešće za posebne prilike i pitanje da li ga to opterećuje? Jagoš je odgovorio odrično: “Imam ja samoga sebe na vratu, moja očekivanja su nešto što me opterećuje, ali i goni napred. Mislim isključivo na stvaralaštvo, ne na posledice zvane uspeh ili neuspeh. Brzi su to zečevi. Dobio sam sve nagrade koje se u ovoj zemlji mogu dobiti. Pozorište mi je dalo sve što mi je moglo dati. Moje je da radim, ozbiljno, savesno. Do kraja. I tako i radim. Očekivanja drugih pripadaju njima a ne meni, ali u svakom slučaju – hvala. To je lepo čuti posle 30 godina provedenih u teatru, na ovaj način. Bilo bi grozno da tih očekivanja nema, zar ne? S vremena na vreme silna su mi priznanja dozvolila da pomislim: možda će neko doći na predstavu i zbog mene? Možda će neke moje male, malo lične poruke pročitati. Podeliću deo svoga sveta sa onima koje slične stvari raduju i bole. Ne poznajem te ljude, ni oni mene ne poznaju, ali tako mi komuniciramo kada počne predstava, već 25 godina. To je ta magija teatra, to je ono pravo.”, objasnio je Jagoš Marković u intervjuu.

Jagoš Marković: „Pa kako ćete otvoriti druge na probi ako ste sami zatvoreni?“

A što se tiče toga da važi za reditelja  koji ne potiskuje svoje raspoloženje uzvratio je:

„A što bih krio svoje raspoloženje? Ne znam nikoga ko to radi. To je neka fama, pretpostavljam da se radi o mom temperamentu. Projektuju ljudi temperament mojih predstava u moju ličnost. Moje predstave su bolje i pametnije i emotivnije od mene. I ovo nije lažna skromnost. Samo su netalenti pametniji od svojih dela. A što se tiče raspoloženja, temperamenta, mnogo puta mi je bilo žao što nisam mirniji ali, opet se utešim: lako je biti miran kada nemaš strasti. I ja sam ladan kada me nije briga. A kada gorim, onda mi je i sitnica breg. Od onoga koga poštujete, zaboli vas i detalj. Ako vam je scena važna, onda i scena boli, onda vas i raduje! U tome je stvar! Što bih krio koliko mi je to važno?!? Zar da se pravim kao „ja sam iznad toga, na moje raspoloženje to ne utiče“?!? Važno mi je! Ja nisam iznad toga! Kakva proba – takav mi je taj dan. Režiram od dvadesete godine profesionalno i sa mojom iskrenošću prođoh da bolje nisam mogao! Ne cene ljudi visokoumne, ukočene vejače suština, samo im to ne pokazuju. Pa kako ćete otvoriti druge na probi ako ste sami zatvoreni? Poseljačilo se vreme, provincijalizovalo se, gospoština je ustupila mesto malograđanštini. Maniri su često zamena za suštinu, a keeeez za pravi osmeh. Kao i prostakluk – zamena za autentičnost. Duhovitost nestaje kao i život sam pred malograđanštinom što se gasi i uvija.” rekao je Jagoš Marković za Vreme.