Osnivačica DAH teatra: Već godinama ne dobijamo sredstva jer nismo „politički podobni“

Predstave koje nisu snimane u dobrim uslovima i koje ne vode računa o razlici u tim jezicima, jednostavno ne mogu da „prebace“ do publike već predstavljaju samo nek vrsta dokumentarnog zapisa i uglavnom su, jednostavno rečeno, dosadne, kaže Dijana Milošević, rediteljka i osnivačica DAH teatra, o novoj situaciji u pozorišnim kućama.

* Svedoci smo da su prethodnih meseci i mnogo veća i moćnija institucionalna pozorišta jedva iznalazila način da igraju predstave, da im publika ipak dolazi i da finansijski opstanu. Kako se DAH teatar bori(o) sa ovom novonastalom krizom?

– Nas je pandemija zatekla usred proba naše nove predstave „Za tvoje dobro“ koje smo tada naravno morali da prekinemo ali smo ih kasnije nastavili i predstavu premijerno izveli u Malom pozorištu ‘Duško Radović’, na našem festivalu „Umetnost i ljudska prava“. Na početku pandemije smo sebi dali vremena da razmislimo kako da odgovorimo na zaista izazovnu situaciju u kojoj smo se našli globalno i mislim da je to bilo jako važno, da nismo bili pod pritiskom da moramo odmah da reagujemo već da polako shvatimo kakav bi naš odgovor mogao da bude a da ima smisla. U strukturi teatra kakav je naš posla ima uvek, tako da smo mesece karantina iskoristili takođe i da uradimo novi vebsajt ali i da nastavimo da održavamo kontakte sa drugim umetnicima, našim studentima i u opšte publikom širom sveta. Shvatili smo da se ljudi generalno osećaju uplašeno i da pate bez kontakata, kako fizičkih tako i socijalnih. Smisao teatra i jeste da okuplja zajednicu oko priče, koja postavlja važno pitanje i videvši potrebu publike da ostane sa nama u kontaktu rešili smo da ga i održimo ali da ga prilagodimo datim okolnostima. Iz tog promišljanja je nastao projekat „Preobražaj teatra ka novoj budućnosti“, čiji je cilj bio da nastavimo da komuniciramo sa publikom i širom zajednicom ali i da nastavimo da povezujemo umetnike, eksperte i uopšte građane, ne samo iz naše zemlje već globalno. Projekat je finansiran od strane Međunarodnog fonda za pomoć nemačkog saveznog Ministarstva spoljnih poslova i Goethe-Instituta.

* Projekat „Preobražaj teatra ka novoj budućnosti“ je zapravo „prevođenje“ teatarskog na filmski jezik. Kakva su iskustva, koliko je ono što je teatar pokreta, fizički teatar, ponekad ples, teško pretočiti u pokretne slike? Da li je teže nego u klasičnim predstavama ili je „vaša“ vrsta pozorišta podatnija za ovaj preobražaj? Šta se u tom „prevodu“ gubi?

– Tokom ovih meseci pandemije videli smo masovno prikazivanje pozorišnih i plesnih predstava preko internet platformi, ali nažalost to je retko funkcionisalo, jer su jezik i dejstvo žive scenske umetnosti i jezik videa i filma različiti. Predstave koje nisu snimane u dobrim uslovima i koje ne vode računa o razlici u tim jezicima, jednostavno ne mogu da „prebace“ do publike već predstavljaju samo neku vrsta dokumentarnog zapisa i uglavnom su, jednostavno rečeno, dosadne. Specifična magija teatra i plesa jeste ta da se dešava uživo u trenutku i taj život i taj puls i energija živog bića su nezamenljivi. Ali ono što daje filmska umetnost jeste trajanje, jeste mogućnost približavanja gledaoca detalju, jeste specifična vizuelnost koja takođe, ako je dobro urađena, zavodi gledaoca ali ga takođe, kao i teatar, podstiče na razmišljanje i akciju. Naš teatar koji koristi jezik savremene umetnosti jeste sigurno pogodniji da se prevede na drugi jezik, zato što mi već koristimo i elemente moderne vizuelne umetnosti i filma u svojim predstavama, nama je takođe blisko konceptualno razmišljanje u radu na dramaturgiji predstave koje je svojstveno pre svega savremenoj vizuelnoj umetnosti.

* A nova budućnost? Šta je zapravo to, pogotovo ako se ima u vidu pleonastičnost ove sintagme? Kakva je njena razlika u odnosu na „staru“ budućnost?

– Mi smo se poigrali sa terminom „nova budućnost“, želeli smo da potpuno suprotstavimo taj termin novom terminu koji je postao popularan a to je „nova normalnost“. Smatram da je normalnost vrlo problematičan koncept a posebno „nova“, tu se postavljaju mnoga pitanja kao što su ko određuje šta je normalno, šta je to stara normalnost i da li je ona ikada postajala itd. Mnogi stari narodi ne veruju da postoji budućnost već smatraju da vreme nije linearno i da se sastoji od beskonačnih sadašnjih trenutaka. Ono što mi možemo je da nastojimo da sadašnji trenutak učinimo najboljim mogućim, imajući u vidu nas lično ali i našu zajednicu i šire društvo.

* Da li je DAH teatar sačinjen od samostalnih umetnika, da li ste vi preduzetnici u kulturi ili nešto treće i kako ste ove godine bez gradskih konkursa, još više skresanog budžeta za kulturu, uspeli da radite, realizujete projekte, ako uopšte jeste?

– DAH teatar jeste sačinjen od profesionalnih umetnika i delatnika u kulturi od koji su neki članovi udruženja a neki nisu. Naravno da je skresani budžet, koji je i onako sramno mali, uticao i na nas. S druge strane, mi već godinama ne dobijamo sredstva od Grada Beograda zato što nismo „politički podobni“ i jasno govorimo šta mislimo, što je naravno štetna i nedemokratska praksa Gradskog sekretarijata za kulturu i sl. Opstajemo zahvaljujući ogromnom posvećenom radu i dobroj saradnji sa stranim organizacijama i fondovima koji su prepoznali našu vrednost.

* Na jesen ste, kada je situacija sa epidemijom delovala bolje, pokrenuli i održali i jedan novi festival koji se ticao umetnosti i ljudskih prava. Koliko je upravo ovaj trenutak bio pravi za takvu manifestaciju i na šta ste njome, ako jeste, uspeli da skrenete pažnju u ovdašnjoj kulturi, ali i savremenom srpskom društvu što DAH teatar i inače svojim predstavama čini?

– Festival je održan u pravom momentu, dok je još bilo moguće da se održavaju događaji uživo. Živi kontakt i komunikacija su puno značili i nama i publici, generalna reakcija publike bila je da su sa programa festivala izlazili ohrabreni i inspirisani. Festival je ukazao na važnost postojanja kulture ljudskih prava u našem društvu, koja je jako niska ali i ponudio je različite primere organizovanja građana u borbi za realizaciju svojih prava, koristeći umetnost i kulturu.

O društveno važnim temama

– Zanimljivo je bilo istražiti kako da sačuvamo strukturu predstave, scenski prostor i jedinstvo vremena a da prebacujući scene iz naših predstava na jezik filma i realizujući kratke video-klipove koje emitujemo preko internet platformi i na društvenim mrežama, omogućimo publici s jedne strane novi pogled na ono što radimo a s druge strane da ih i dalje podstičemo na promišljanje u vezi sa temama koje nude naše predstave a koje su po nama društveno važne. A te teme su ukazivanje na važnost multietničkog društva, promišljanje o smislu revolucije i načinima aktiviranja građana za promenu, dečija prava koja se strahovito krše kod nas i širom sveta, dok tvrdimo kako hoćemo samo ono što je najbolje za decu – ističe Dijana Milošević.