Ostvario sam američki san

Uspešni filmski tandem započeo je saradnju 1993. godine u filmu „Generacija 61“, nakon čega je Kaminski snimio sve Spilbergove filmove: „Šindlerova lista“, a potom „Amistad“ (1997), „Park iz doba jure“ (1997), „Spasavanje redova Rajana“ (1998), „Veštačka inteligencija“ (2001), „Specijalni izveštaj“ (2002), „Uhvati me ako možeš„ (2002), „Terminal“ (2004), „Rat svetova“ (2005), „Minhen“ (2005), „Indijana Džons i Kraljevstvo kristalne lobanje“ (2008), „Ratni konj“ (2011) i „Linkoln“ (2012). Još tri puta je bio nominovan za tu nagradu, za filmove „Amistad“, „Ronilačko zvono i leptir“ i „Ratni konj“. Osim toga, kao direktor fotografije potpisao je i druge filmove – „Otkud znaš“ (2010), „Smešni ljudi“ (2009), „Džeri Magvajer“ (1996), „Visinska avantura“ (1995), „Istkano srcem“ (1995) i „Avanture Haklberija Fina“ (1995)… Kaminski je režirao filmove „Izgubljene duše“ (2000), „Hania“ (2007) i „Američki san“ (2011), na kojima je takođe radio i kao snimatelj.

– Za uspeh su važni i talenat i naporan rad. Pravljenje filmova je posao, ali u isto vreme i velika strast – kaže šarmantni i duhoviti Kaminski, gost Sedmog međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Kustendorf na Mokroj gori i član međunarodnog žirija za dodelu nagrade „Janko Filač“.

Kako ste započeli saradnju sa Stivenim Spilbergom?

– Bio sam mlad producent i 1991. godine snimio sam TV film „Divlje cveće“, koji je režirala Dajana Kiton. Stivenu se to veoma dopalo i pozvao me je da zajedno radimo. Dopali su mu se vizuelni efekti i jedinstvenost interpretacije priče. Svidelo mu se i to što je film napravljen za televiziju, a to je značilo da postoji vremensko ograničenje. Imali smo samo osamnaest dana da snimimo taj film, a kada brzo radite, nemate puno vremena da se bavite vizuelnim efektima. Ipak, dopalo mu se kako sam to uradio. Sreli smo se i ponudio mi saradnju, koja traje dvadeset godina.

U čemu je tajna uspeha svetskog filmskog drim tima Spilberg-Kaminski?

– Prvenstveno, volim da radim sa njim, jer volim njegove filmove. Volim slobodu za koju se izborio, njegovu strast u stvaranju filmova. On ne pravi filmove da bi pravio novac, već snima filmove koje želi. Stiven je najsrećniji kada snima i ja sam najsrećniji kada snimam i to je naša velika sličnost. Obojica imamo porodice i decu koje volimo, ali ipak – najsrećniji smo kada snimamo filmove. Ta strast prema filmu je naša zajednička osobina.

Šta je najvažniji izazov za filmskog snimatelja?

– Meni je najvažnije da vizuelizujem zanimljivu priču, da iskoristim svet svetlosti i senki u kreiranju metafora. Primera radi, u „Šindlerovoj listi“ kada gledate lik Amona Goeta, koga igra Ralf Fajns, svetlost je uvek jasna i nema senki. Jednostavno, nema potrebe da ga kreiramo senkama, jer je svima jasno da je taj lik ubica, oličenje zla. Međutim, lik Oskara Šindlera je uvek u senkama, zato što nije bio jasan u onome što želi. Došao je u Poljsku da se obogati, ali kasnije otkriva humanost i shvata da novac nije najbitniji. Time i svetlost postaje sve jasnija, zato što je misterija okončana, a gledaoci i na taj način shvataju njegovu katarzu. To je ono što radim i što želim da radim.

Nije važno kakva je kamera, kakve su njene tehničke mogućnosti…

– Kamera je samo mašina. Ona nema emocije. Nema ničeg poetskog u kameri.

Rođeni ste u Poljskoj i zbog tadašnjih prilika, emigrirali ste 1981. godine u SAD. Nakon doseljeničkih problema i mnoštva slabo plaćenih poslova, ipak ste uspeli da diplomirate na Kolumbiji i Američkom filmskom institutu u Los Anđelesu, posle čega je usledila uspešna karijera u Holivudu. To je ostvarenje američkog sna, zar ne?

– Da, ostvario sam američki san, koji čini mi se da više ne postoji. Osamdesetih, kada sam došao u Ameriku, još uvek bilo je moguće ostvariti američki san – ma šta taj pojam značio, a najčešće on podrazumeva ekonomsku nezavisnost. Američki san je za mene biti umetnik i imati mogućnost uticaja na publiku i menjati živote ljudima. Mislim da sam to filmovima postigao. Novac mi nikada nije mnogo značio. Ideje su bile uvek važnije.

Kako biste ocenili sadašnji trenutak u američkoj kinematografiji?

– Američki filmovi postaju sve bolji i bolji. Prošla godina bila je neverovatna i nastali su odlični filmovi, autora svih generacija. Sjajne filmove su snimili Skorseze, Dejvid Rasel i drugi. To je sjajno. Lako je napraviti holivudske blokbastere i zabavne filmove, ali treba snimati i filmove sa nekom idejom. Još važnije je to što filmove, koji imaju tu suštinu, publika dolazi da gleda. Mislim da je najvažnije da se kombinuju ta dva elementa – zabava i suština. Ako publika dolazi da gleda film, to je znak da im se on dopada, a mi na taj način predstavljamo nove ideje, i to je sjajno. Ako se filmovi prave za publiku, koja je svrha uložiti dva miliona dolara u film koji će gledati samo festivalska publika? Svi želimo da naše filmove gleda što više ljudi.

Šta trenutno radite, šta planirate da radite?

– Produciram reklame, sarađujem sa Spilbergom i povremeno pravim svoje filmove. Trudim se da budem aktivan i da učestvujem u američkoj filmskoj industriji. Živim svoj život i naporno radim.

Volim Kusturičine filmove

– Filmovi Emira Kusturice su odlični i predstavljaju kombinaciju realnosti, sarkazma i tragedije ovog specifičnog regiona. Odlično komuniciraju sa evropskom publikom i postali su popularni širom sveta. Poštujem ga i volim njegove filmove i zbog toga sam ovde – kazao je Kaminski, rekavši da nije upoznat sa produkcijom u Srbiji i regionu, ali je svedočio da je gledao film Denisa Tanovića, koji je bio najozbiljniji kandidat za Oskara, za koji je rekao da je veoma zanimljiv i da je bio veoma blizu da dobije tu nagradu.