Osvit i svilena lepota ćirilice

… Snežanu Vujović Nikolić izložbom ulja na platnu „Osvit“ u Kući kralja Petra Prvog na Senjaku i Oliveru Milunović slikama na svili i crtežima u Galeriji Singidunum. One su različitim tehnikama, senzibilitetom i pristupom zaronile u tradiciju, istražujući magičnu vezu pisma – slova i vizuelnog – slike.

– Oduvek je bilo nemoguće razlučiti sliku od slova. Reč i slika su od davnina znak prisustva i delovanja nadahnuća u čoveku. Poput srednjovekovnih palimpsesta – pergamenta sa koga je u doba oskudice prvobitan tekst izbrisan pa napisan nov, na njima su simboli ukrštenih slova koji otvaraju nove mogućnosti i upućuju na iščitavanja neizrecivog. Ovom izložbom u nedelji proslave Dana slovenske pismenosti sećamo se misije solunske braće koja je sve promenila i u čije je vreme biti pismen značilo biti slobodan. Slike pod zajedničkim nazivom „Osvit“ nastaju sredinom devedesetih godina i izlagane su prvi put u Beogradu 2002, a kasnije više puta u zemlji i inostranstvu. Ovaj ciklus slika razmatra važnu temu komunikacije među ljudima, kulturama, religijama, gde slovo i reč – ćirilično pismo, najdirektnije simbolišu tu temu, kao suštinsku civilizacijsku tekovinu – kaže za Danas slikarka Snežana Vujović Nikolić, Zemunka koja je na domaćoj i inostranoj likovnoj sceni prisutna od sredine osamdesetih godina 20. veka.

Kroz njenu izložbu u Kući kralja Petra, prema oceni Irene Plaović, „ćirilično pismo u modernom likovnom izrazu dobilo je novo postojanje koje zajedno sa književnim izrazom čini neprekidnu tradiciju naše kulture od srednjeg veka do savremenog trenutka“, dok istoričar Lidija Merenik ukazuje na slikarsko-tehničke kvalitete slika kao uspešnog spoja tradicije manuelnog slikanja -„rukopisa“ umetnika sa tehnikom ispisivanja-slikanja teksta tubom boje.

– Slika je mesto mog nesputanog delovanja. Mesto na kome postavljam pitanja i na kome saopštavam. Postupak ispisivanja, slikanja teksta stvara jednu nečitku gustu teksturu koja posmatrača odgovara od prvobitne namere da spozna smisao ispisanih reči. Ne preostaje mu ništa drugo nego da se prepusti. Tako on postiže najviši stepen komunikacije sa umetničkim delom, empatiju i doživljava uzvišeno, a umetnik poput ‘podzemnika’ lagano krči put u svoju vlastitu vedrinu, kao slobodno biće… U vreme kada su nastajale „slike od slova“ koje sam kasnije nazvala jednim imenom „Osvit“, pisala sam čiriličnim pismom, što i danas najčešće činim. Izbor nije bio čin odluke, već spontan i prirodan i o tome u tom trenutku uopšte nisam razmišljala – objašnjava Snežana Vujović Nikolić.

„Svilena lepota ćirilice“ u beogradskoj galeriji Singidunum je 15. samostalna izložba Olivere Milunović, koja je najveći deo svog umetničkog opusa dizajnera tekstila koncentrisala na slikanje svile. Ona se ovom izložbom, kao delom ciklusa „Svileni dodir prošlosti“, zapravo vraća ćirilici, kojom je bila inspirisana i njena druga samostalna izložba 2009. godine.

– Slikajući svilu osećam da nastavljam posao starih srednjovekovnih majstora koji su oslikavali knjige i zidove hramova. U duhovnoj samosvojnosti svakog naroda ogleda se univerzalnost kosmosa i umetnici su dužni da sačuvaju tu nacionalnu samosvojnost. Zato je i ćirilica, kojom se pravoslavno-slovenska civilizacija razlikuje od svih drugih kultura, zaslužila da bude kruna mog slikarskog ciklusa, koji je preko baršunastog ‘dodira’ svile dotakao i povezao u jedinstvenu baštinu vinčansku kulturu, Žiču, Pećku patrijaršiju, Studenicu, Petrovu crkvu, dunavske tvrđave, moskovsku crkvu svetog Vasilija Blaženog, Kremlj i Milenu Pavlović Barili. U taj umetnički niz upleli su se i detalji ruske sakralne arhitekture i živopisa, koliko da potvrde viševekovnu realnost postojanja i komunikacije unutar jedinstvene pravoslavno-slovenske civilizacije – kaže za Danas Olivera Milunović.

Prema njenim rečima, „glavni ‘krivac’ za nastanak izložbe u Singidunumu je prvi tom knjige Dokumenti – terenska građa 1871 – 1884, pionira srpskog istorijsko-arhitektonskog terenskog istraživanja Mihaila Valtrovića i Dragutina Milutinovića, koji su iscrtali i zabeležili sve zidne ukrase naših manastira“. Ona je „ovog puta izabrala dekorativne zidne motive iz manastira Žiče i grb porodice Nemanjića“, a istoričar umetnosti Dejan Đorić u katalogu izložbe ocenjuje da su „njene svilene svečanosti raskošne i lepe poput Jefimijinog veza i imaju liturgijski smisao – u dosluhu su sa večnošću i deluju kao idealna suprotnost, korektiv savremenoj umetnosti stvaranoj ponajviše kao izraz gubitka vere u Boga i čoveka“. Ova cvetovima okićena slova na svili i crtežu, kao i likovi svetih Ćirila i Metodije kojima se „pridružio“ i Sveti Sava u Noći muzeja bili su inspiracija za „bojanke“ i malu likovnu radionicu u ovoj poznatoj beogradskoj galeriji.

Na pitanje da li su ovakve tematske izložbe jedan od načina širenja kulture ćirilice Olivera Milunović odgovara da je zadatak umetnika da „ožive i lepotom odbrane unikatnost srpske, ruske i bugarske ćirilice, kao simbole naše autohtone nacionalne kulture i jedinstvene pravoslavno-slovenske civilizacije“. Ona smatra da „umetnici ne bi trebalo da budu poslednji skorojevićki robovi ‘ovog sveta’, koji će podlegnuti pred dosadnom i potrošački koruptivnom globalističkom hobotnicom ujednačavanja svega“.

Triptih svetitelja

– Slovenska pismenost je vezana za svetu braću Ćirila i Metodija, pa su na slikama njih dvojice glagoljica i staroslovensko pismo. Tu je i Sveti Sava, zato što je on stvorio srpsku redakciju staroslovenskog jezika, naročito radom na prevodu vizantijskog Nomokanona – Savinog Zakonopravila, prve crkvene i državne pravne kodifikacije na srpskom jeziku, čiju ćemo 800. godišnjicu proslaviti 2020. godine. Savino Zakonopravilo postalo je osnovni zakonik ruske carevine, zbog je on izuzetno poštovani svetitelj u hramovima Ruske crkve. Kao dokaz realnosti te ‘ćirilične’ civilizacije na jednom komadu svile islikala sam lik Svetog Save, koji je po nalogu prvog ruskog cara Ivana Groznog živopisan u Arhangelskom saboru u Kremlju – objašnjava Olivera Milunović kako se na njenoj izložbi među ćirilicom našao i „triptih“ svetitelja.

Pismenost slike

U Kući kralja Petra večeras, na Dan praznika slovenske pismenosti, održaće se tribina o retorici slike, njenoj rečitosti i pismenosti, složenim odnosima rivalstva i saučesništva likovnog i književnog, začecima slovenske pismenosti i njenim likovnim oživljavanjima. Na njoj će pored Snežane Vujović Nikolić učestvovati profesori sa Filološkog fakulteta u Beogradu Jelena Erdeljan i Irena Plaović, kao Violeta Jelačić Srbulj iz beogradske Filološke gimnazije. Izložbu Snežane Vujić Nikolić podržali su Zavod za udžbenike i Opština Savski venac.