Trifunović: Otkako je advertajzing „ušao“ na film, sve je otišlo dođavola

 Ja, zaista, ovo smatram svojom najboljom ulogom jer se sve uglavnom dešava unutra, u čoveku, a kamera je stara kurva, ona beleži vašu misao i zato je kamera fantastična, pred kamerom ne morate da glumite, naprosto, ona beleži ono što mislite. Misao se uvek vidi na ekranu, naročito na velikom. Misao može biti jako intenzivna, može imati svoj kontinuitet i misao može sama po sebi biti radnja, i stoga uzbudljiva. Zato je meni „Ajvar“ tako uzbudljiv, celu ulogu sam pronosio u sebi, bez ikakve sumnje – proživeo sam tu ulogu – kaže u razgovoru za Danas glumac Sergej Trifunović, glavni protagonista filma „Ajvar“. Ova melodrama, koju je režirala Ana Maria Rossi, „dočekala“ je u petak pedesethiljaditog bioskopskog gledaoca – reč je o gledateljki Marijani Bogdanović, kojoj je Trifunović darovao teglu ajvara iz kuhinje svoje majke.

Kako je objasnio naš sagovornik, predajući poklon u bioskopu Cineplexx u beogradskom tržnom centru Ušće, ajvar gospođe Slobodanke Trifunović „igrao“ je u filmu i „uredno“ je potpisan na špici. „Primopredaji“ tegle prisustvovala je i rediteljka, koja je, takođe, odgovorila na par pitanja za Danas.

* Ko su, prema Vašem mišljenju, „konzumenti“ „Ajvara“ – mladi, seniori, žene, muškarci… postoji li ciljna grupa?

– To je ono protiv čega se ja generalno borim. Otkad se mešaju film i marketinške agencije, otkako je advertajzing „ušao“ na film, sve je otišlo dođavola! Kada čujem reč „ciljna grupa“, hvatam se za pištolj. Mislim da to apsolutno ne postoji. Kao što postoji dobar ili loš čovek, tako postoji dobar ili loš film. I onda kada počnu da pričaju „ovo će da gledaju ljudi koji imaju 30 plus“, ili „ovo će gledati oni koji imaju 18 minus“, to su budalaštine… Danas smo ušli u bioskopsku salu gde se nalazilo tridesetak ljudi – videli smo tri starije gospođe, videli smo četiri mlada para, videli smo četiri devojke, verovatno, srednjoškolke, četiri-pet starijih parova, momka od dvadesetak godina… „Ajvar“ nije tinejdž komedija, nije akcioni film da bi imao ciljnu grupu. To je melodrama, saga koja govori o poslednjim danima ljubavi… Par je „uhvaćen“ u terminalnoj fazi umiranja ljubavi, mislim da ne postoji niko ko ima 18 godina, 78 godina, 52 godine… a da se nije susreo sa nečim što se zove umiranje ljubavi. Tako da je to, naprosto, film koji može i koji treba da interesuje bilo koga…

* Od „Spasitelja“ do „Ajvara“ prošle su dve decenije. U čemu je tajna Vaše uspešne saradnje sa Natašom Ninković, osim činjenice da ste „klasići“?

– Ja bih rekao „prilično neuspešne“ saradnje jer između „Spasitelja“ i „Ajvara“ nije bilo ničega. Tako da je to jedna neuspešna saradnja. U pozorištu, koje bi trebalo da je naše izvorište, kuća, prvi korak, uhlebljenje… postoji jedna stvar koja je strana svim direktorima pozorišta – otkako sam ja u pozorištu, evo, skoro 30 godina – niko nikad nije pravio repertoarsku politiku na osnovu ansambla. Recimo, pre nekoliko godina u Beogradsko dramsko pozorište su primili mlade ljude i umesto da naprave jednu predstavu samo sa njima i samo za njih, niko se nije pozabavio time. Tako smo isto mi ušli u pozorište kao jaka generacija, a desilo se da smo Glogovac i ja odigrali „Veliku pljačku“, „Bure baruta“, u kojem, čak, nemamo nijednu zajedničku scenu, „Šine“… i to bi bilo sve za nešto manje od tri decenije. Na filmu smo odigrali „Ubistvo s predumišljajem“, takođe bez ijedne zajedničke scene, „Bure baruta“ – opet se nismo sreli, i odigrali smo „Munje“, tu smo se sreli. Dakle, tri filma i tri pozorišne predstave za je….ih 27 godina! Slično je i sa Natašom Ninković, koja je fantastična glumica i moj „klasić“. Sad zamislite da je neko spojio Glogovca, Natašu, Vojina Ćetkovića, mene… i napravio film ili predstavu… Ne, niko to nije uradio. Da nije Ana Maria Rossi sela i napisala „Neke druge priče“ kao kratki film, pa, potom „Ajvar“, Nataša Ninković i ja, faktički, ne bismo zaigrali zajedno. To je, ponavljam, jezivo… katastrofalno, i moram priznati, prilično porazno.

* Posle filmova kao što su „Tuđa Amerika“ i „LJubavnici“ ponovo ste tumačili emigranta. Ko Vam je, po „razumu i osećajnosti“, najbliži od „apatrida“ koje ste dočarali?

– Po „razumu i osećajnosti“ najbliži mi je bio taj dečko Luka iz „Tuđe Amerike“ zato što je Luka jako želeo da ode u Ameriku i uspe, želeo je da pobegne odavde i nije video sebe u cetinjskom kršu, već je, prosto, „pičio“ za svojom sudbinom, mimo svih normi, „u punom gasu“. To je, otprilike, i moja priča i moja preporuka svakom mladom biću glasi da ode i živi u Americi, makar godinu dana, jer ja sam jedan čovek do Amerike, a drugi čovek od Amerike. Tako da Luka mi je od svih apatrida najdraži… on ne razume povratak, to za njega ne postoji.

* Kako je publika u inostranstvu reagovala na film?

Sergej Trifunović: Dosta interesantno, odlično. U Beču, gde živi dosta naših ljudi, bile su rasprodate tri velike sale, u Cirihu je bila veoma kasna projekcija, a opet je došlo puno gledalaca, bio je i matine potom – krcata sala. U Cirihu su nam neki razmišljajući ljudi postavili i nekoliko zanimljivih pitanja. Stoga – sjajno je bilo svuda!

Ana Maria Rossi: Emigracija je velika tema za nas u ovoj zemlji i meni je bilo zanimljivo da u proteklih šest meseci gledam različitu emigraciju. To samo govori u korist one porazne činjenice da nama više od stotinu ljudi dnevno napusti zemlju. Dakle, najrazličitija publika i u Srbiji i u inostranstvu je gledala „Ajvar“ – po mestima i državama se vidi koja vrsta ljudi gde „uspeva“, koliko obrazovanih, snalažljivih, kreativnih ljudi odlazi iz Srbije… U Luksemburgu je, recimo, bila publika koja nije ličila ni na jednu drugu, govorim o našoj dijaspori, jer tamo, očigledno, odlaze isključivo visokoobrazovani. S druge strane, na festivalima srpskog filma u Kanadi, u Vankuveru i Torontu, kojima sam prisustvovala, kao i u Australiji, gde je odlazila Vesna Čipčić, vidite drugu vrstu dijaspore, drugačiji „presek“. Kao što je Sergej rekao, u Beču je bilo apsolutno spektakularno, ali Beč je „domaći teren“. Dakle, najrazličitija je publika… Bio je, naš film, takođe, na festivalu u Arasu, u Bretanji, gde su ga samo Francuzi gledali i to je, recimo, meni bilo zanimljivo iskustvo, tu su isto bila interesantna pitanja koja se odnose na sadašnji trenutak, na ovu zemlju. U Atini je, takođe, prikazan u okviru festivala.. Naša iskustva su da se „Ajvar“, na našu sreću, dosta dobro gleda izvan granica Srbije…

* Književnik i slikar Momo Kapor tvrdio je da je „ajvar srpski kavijar“. Slažete li se sa takvim mišljenjem?

– Apsolutno se slažem i čak se sećam toga.

„Užice je fini kontrast“

* Deo filma sniman je u Užicu. Namerna ili slučajna referenca na Vašu biografiju?

Sergej Trifunović: To je pitanje za rediteljku.

Ana Maria Rossi: Mogao je da bude i neki drugi grad u Srbiji. Užice je grad u kojem je Sergej odrastao, a ja sam se ceo film trudila da imam što više ličnih referenci, u vezi sa oboje glavnih glumaca. Nekako, imala sam utisak što ličnije postavite stvari u filmu to će izgledati univerzalnije i opštije, za gledaoca, kao i prepoznatljivije, emotivnije… kako god… Stoga, Užice jeste Sergeju od svih nas najbliže, ali nama Užice nije bilo „apsolutno neophodno“, mogli smo to da snimimo i u nekom drugom gradu. U krajnjoj liniji, u Užicu smo snimili eksterijere ulaska u grad, kao što smo snimili u Stokholmu, sve ostalo je manje-više snimljeno u Beogradu i okolini. Ali, sa ove distance, drago mi je što je to bilo Užice, mislim da je dobro rešenje. Užice je dovoljno različito od Beograda, da ima taj „fini“ kontrast u odnosu na glavni grad.