Otkrivanje rata i novinarstva

Ovo ostvarenje, deo selekcije Kreacija vs. destrukcija, govori o ratnoj opsadi Sarajeva koja je počela pre tačno 25 godina i bila najduža opsada u modernoj istoriji koja je trajala od 5. aprila 1992. do 29. februara 1996. godine. „Opsada“ je film o ljudima koji su preživeli okupaciju i njihovom iskustvu. Ali kroz priču o Sarajevu, film govori o opkoljenim gradovima, o borbi i otporu.

Remi Ourand je ratni izveštač koji je karijeru započeo upravo 1992. u Sarajevu. Na Balkanu je pratio i dešavanja na Kosovu i Srbiju nakon pada Slobodana Miloševića, da bi posle 11. septembra 2001. godine, izveštavao sa frontova u Avganistanu i Iraku. Pratio je uticaj Al-Kaide, bio dopisnik iz Bagdada, izveštavao o Arapskom proleću, padu Hosni Mubaraka, ratu u Libiji, u Centralnoafričkoj Republici… Trenutno izveštava o sukobima vezanim za Islamsku državu. Piše za francuski Le Monde.
Ourand kaže da je odluku da ode u Sarajevo, iako je bio jako mlad, u tom trenutku vrlo lako doneo.
„Rat je ponovo dolazio u Evropu i ja sam sam bio radoznao. Intimno, hteo sam da proputujem svet i da pišem. Zato sam razmišljao o novinarstvu. Postao sam novinar čim sam stigao u Sarajevo. Prve noći je goreo hotel Evropa i ja poslao radio izveštaj. Kasnije sam postao dopisnik francuskog Le Monde. Nakon nekoliko dana znao sam da neću otići odatle dok se rat ne završi. Naravno, nisam imao predstavu da će trajati tako dugo. U isto vreme sam otkrivao rat i novinarstvo. Osetio sam neku vezu sa ljudima u Sarajevu, Bosni i nekadašnjoj Jugoslaviji, i počeo sam da volim svoj posao. Postojao je i osećaj da sam svedok važnih istorijskih događaja. Stekao sam neka prijateljstva, izubio sam neke prijatelje. Otkrivao sam i dobro i zlo. Heroje i kriminalce. Najbolju i najgoru stranu ljudskih bića. Za mene Sarajevo nije samo mesto gde sam postao novinar, nego i mesto gde sam postao čovek“, ističe novinar i reditelj.

Kako kaže, s kraja rata, znao je da će jednog dana ispričati priču o opsadi i na neki drugi način, ne samo novinarski. „Razmišljao sam o knjizi i još uvek radim na njoj. Film je gotovo suprotna stvar u odnosu na novinarstvo jer dok se novinar bavi svakom stranom priče, film u fokusu ima samo građane u opsadnom Sarajevu. Takođe, dok se novinarstvo koristi samo činjenicama, film govori o ljudskom iskustvu, bez hronologije i politike. Ideja filma, za koji mislim da nosi sarajevski duh, je da kroz opsadu Sarajeva ispriča priču o preživljavanju i otporu koja može da se dogodi bilo gde u svetu. To je univerzalna priča koja prevazilazi granice Sarajeva“, priča Ourand, koji je zajedno sa kolegama i prijateljima iz Sarajeva osnovao i fond i centar WARM, koji okuplja ratne reportere, umetnike, aktiviste i istoričare koji pomažu projekte mladih iz celog sveta, a jednom godišnje organizuju i istoimeni festival.

U njegovom filmu vidljiva je želja da se tokom opsade ovog grada vodi normalan život – pozorište radi, diskoteke, organizuje se takmičenje za mis…

„Rekao bih da je želja za ‘normalnim životom’ i kulturom uvek deo otpora prema ratu, bolu i patnji, ali je bila izuzetno jaka u Sarajevu i u drugim mestima u bivšoj Jugoslaviji. Možda zato što smo u Evropi. Možda zbog nekih specifičnosti vezanih za Sarajevo i ex-Yu prostor. Ali u poslednje vreme najstrašniji rat dešava se u Siriji, gde bez obzira na masakre i torturu, i dalje možete naći aktiviste i umetnike koji pokušavaju da očuvaju nešto od predratne kulture. Čak možete da nađete i smisao za humor, iako ništa nije smešno u ratu“, priča reditelj.

Iako je tokom svoje karijere bio svedok mnogih sukoba, on ističe da nije moguće porediti ratove. „NJihova glavna zajednička stvar je ta da rat podstiče veoma mala grupa ljudi, dok je za većinu građana on uvek iznenađenje. Kada jednom počne, jako je teško prekinuti ga. LJudi se bude ali je prekasno. Iz mog ličnog ugla, izveštavanje o ratu svaki put je drugačije. Isti osećaj koji mi se javlja svaki put jeste da, iako poštuje sve kulture i vere, naučio sam da mrzim ideologije, pa i religije kada postanu ideologije“, objašnjava Ourand.

Nakon 25 godina izveštavanja sa ratnih područja, on kaže da se njegov način rada nije mnogo promenio, te da i dalje piše za francuski Le Monde.

„Naravno da su se u međuvremenu dogodile digitalne promene sa internetom i društvenim mrežama, ali verujem da je osnova novinarstva i izveštavanja ostala ista kao što je bila kada sam počinjao u Sarajevu. Moja radoznalost se nije promenila. Želim da svojim očima vidim svetske događaje. I najvažnije, želim da budem sa ljudima u najtežim vremenima u njihovom životu, i da pišem njihove priče. Kada bi moje novine prestale da rade, i kada bih ja morao da naučim da fotografišem, crtam, pevam priče, onda bih naučio da fotografišem, crtam, pevam. I čak i da nikoga više te priče ne zanimaju, ja bih i dalje išao tamo i sakupljao ih. Mi radimo istovremeno i za današnje vesti i za sutrašnja sećanje. Važno je biti tamo i svedočiti. Ljudi širom sveta računaju na nas. Oni žele da ispričamo svetu njihove priče. Pa čak i da nikome nije stalo do toga, mi smo glasnici. Mi moramo da damo sve od sebe da bismo ispričali te priče“, zaključuje reditelj.

Postratna društva i dalje taoci ideologija

Remi Ourand kaže da sada retko putuje po regionu bivše Jugoslavije, ali da na osnovu onoga što može da vidi iz Sarajeva gde i dalje često odlazi, jeste da su postratna društva i dalje taoci ideologija, koja koriste i kojima manipulišu političari.
„Ljudi žive u miru ali i dalje ne žive onako kako bi želeli da žive, slobodni od ideologija i korupcija. Verujem da je sloboda dug proces, i verujem da niko na svetu ne može da drži predavanja na tu temu. Retko gde je savršena situacija“, kaže reditelj.

Sistem međunarodne pravde je i dalje slab‘]

Remi Ourand veruje da je osnivanje Haškog tribunala i Međunarodnog suda pravde jedini pozitivni korak nakon konflikta u Jugoslaviji.
„Osim što su osuđeni pojedini ratni zločinci, ideja da žrtve dobiju osećaj pravde je ogromna promena koju je doneo kraj 20. veka. Nažalost, sistem međunarodne pravde je i dalje slab i najčešće zavisi od politike. Velike sile kao što su SAD ili Rusija ne prihvataju Međunarodni sud pravde ako počine ratne zločine. Najstrašniji rat koji se sada odvija u Siriji verovatno nikada neće stići do suda“, smatra novinar.