Otmeni nauk Šloma Minca

Renomirani violinista Šlomo Minc (1957) posetio je ponovo Beograd nakon baš oveće pauze i okupio zavidno mnoštvo svojih obožavalaca u Velikoj dvorani Kolarčeve Zadužbine.

Deo atraktivnosti Mincovog koncerta svakako pripada i čuvenju njegovog izabranog klavirskog saradnika za ovu priliku – uvek nadahnutog Itamara Golana (1970). Dvojica uglednih umetnika, unekoliko različitih generacija, tako su beogradskoj publici predstavili svoja čitanja slavnih sonata za violinu i klavir – reč je o onoj Debisijevoj u ge-molu, Frankovoj u A-duru i, konačno, Bramsovoj br. 3 op. 108 u de-molu.

Za kraj, slušali smo i Sonatinu u Ce-duru, pod nazivom „Quatre Hommages“, delo samog Šloma Minca, koje je na ovom nastupu imalo svoju beogradsku premijeru.

Šlomo Minc očigledno neguje u sebi drevnu prirodu legendarnih violinista 20. veka, čiju je umetnost štedro upijao tokom stasavanja. U tom smislu, on svakako neće podizati i sprovoditi revoluciju na koncertnom podijumu. Nemojte se otuda nadati nekim neobičnim uglovima sagledavanja dobro znanih dela, ‘iščašenim’ tumačenjima ili ma kakvoj vrsti osavremenjavanja klasike, što je u novom milenijumu postalo ultimativan zahtev.

Na scenu pred nas stupa čovek skrušen i gotovo zabrinut za budućnost pronošenja ognja ovih nezaboravnih kompozicija i uzornih interpretacija dalje kroz vreme. NJegova skromnost i nerazmetljivost u koncertnoj situaciji, gotovo da vapi za izvesnim periodom prilagođavanja – neophodnim izgleda da biste se navikli na ovako u današnjici već sasvim reliktan stav.

No, ako vam se Mincova umetnička aura u onom uvodnom Debisiju učini momentalno previše konzervativnom i bez proplamsaja kreativnog ludila, sačekajte malo. Strpljenje će se naplatiti stamenim tonom violine i prefinjenošću krepkih talasa klavira Itamara Golana.

Rečju, ukoliko Šlomo Minc stvarno i krene oprezno i neupadljivo u delo, on samo malo kasnije odvažnije ume da se upusti u održavanje harmonične tenzije sa pijanističkim kolorima kojima ga zasipa Itamar Golan, dabome na svoj osoben, uzdržan način. Sve to već sasvim jasno dolazi do izražaja u narednom Sezaru Franku, specijalno počev od drugog stava Sonate u A-duru, koji je očigledno svojevrstan okidač za Mincovu ličnu žestinu.

Bramsova Sonata br. 3 najednom će doneti toplu strastvenost i plemeniti zanos obojice umetnika, usled kojeg ste ponovo podstaknuti da osećate izvanredno strahopoštovanje pred tvorcima ove muzike.

I upravo ta novootkrivena, a zapravo po svemu davnašnja svest o formatima u klasičnoj muzici, vraćanje jednog starog pouzdanja u veličajnost kompozitorskog ostvarenja, njegovu uzvišenost i, najzad, nepomućenu lepotu i nakon mnogih decenija, otmeni je nauk Šloma Minca.

Ako je čitavo veče i proteklo u znaku kakvog starinskog muzičkog ugođaja, sa svom predvidljivošću koju takav opis nosi, to nikako ne znači da ste ga protraćili – Šlomo Minc ovde podučava, osnažuje vaše zvučne uvide i konačno zadobija vaše slušalačko poverenje temeljnim predavanjem sebe muzici i svom instrumentu. A njegova violina ume da zazvuči katkada i kao viola – koju takođe rado svira – ne ustručavajući se da nenametljivo potrcrta naoko dobro utabane staze kakvim osetljivo odmerenim smelostima.

Čast i poštovanje.