Foto: Vladimir ProkopovićNaziv ove izložbe, ovog umetničkog projekta, „Kvadrat na kub“ prvenstveno asocira na nešto precizno, egzaktno, na prirodne nauke. Međutim, ono što nas prvo privuče jeste kontrast, da ne kažem kontradiktornost, jer su se u okviru ovih „preciznih“ kvadrata javljaju brojne nepravilnosti, uslovno rečeno.
Ove umetničke forme sintetisane kroz dualitet određene jasnoće i disharmonije, izazivaju bujicu emocija i prijatnih i manje prijatnih i podstiču introspektivno kretanje, pomeranje određenih granica unutar granica.
Ova nas dela naterala na razmišljanje i introspekciju, što i jeste bitan segment umetnosti.
Umetnost ne mora samo biti lepa, ona treba da nas inspiriše i motiviše, da nas natera na razmišljanje, a ova tri umetnika su upravo jako uspešno to realizovala.
Kroz izvesnu autoanalizu i projekciju unutrašnjih svetova u polje umetnosti, u ovaj dvodimenzionalni kvadratni prostor, uspeli su da dopru do posmatrača i da se povežu s njima, prenoseći neke lične dileme i promišljanja.
Umetnici su realizovali svoja dela različitim tehnikama, imali su razičit likovni pristup delu; u pitanju su mozaik, kolaž i gvaš.
Premda je likovni pristup različit, u biti se rezultati, finalne kreacije poklapaju i ostvaruju jedinstvenu vezu. Iako je pred nama jedna grupna izložba objedinjena zajedničkom idejom i zajedničkim ciljem, mora se napraiti i osvrt na svakog umetnika ponaosob.
Petar Vujošević primenjuje jedan neopterećujući minimalistički pristup, a odsustvo boje i jedinstvo geometrijskih formi u okviru kojih je postignuto kretanje ritmičke repeticije osnovnih elemenata, u jednom segmentu podseća na Maljeviča i njegov suprematistički kvadrat koji je simbol čitavog jednog mikrokosmosa.
Tako su ovi mozaici nosioci Petrovog mikrokosmosa.
Gordana Stanišić Vujošević u okviru svojih potpuno jednakih kvadrata, ponavlja savršene kružne forme svojih kolaža koje sadržajno sa sobom nose dozu religioznosti.
Ovaj tondo (kružni oblik) simbolički nas vezuje za ponovno rađanje i otkrivanje sveta, a motivi kojima se služi vraćaju nas u prošlost i rađanje umetnosti kakvu je mi danas poznajemo.
Gordana Baškot nas, poput Petra, uz jedan minimalistički pristup uvlači u svet ispoljavanja ličnih emotivnih stanja.
Za razliku od njega, ona primenjuje boju kao bitan segment dela, koja sa sobom nosi izvesnu simboličku vrednost i može se vezati za jedan emocionalni beskraj.
Kao zaključak se nameće konstatacija da je svako od nas mikrokosmos za sebe i iako delamo u okviru fizički određenih granica, unutar nas opstaju, rađaju se i umiru čitavi univerzumi, a mi za života, bojim se, upoznamo samo jedan mali njihov deo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
