Otrovne strelice iz ambisa omraze

Kako obično biva istina je negde na sredini, a sam reper je nebrojeno puta priložio argumente i za jednu i za drugu tezu. Eksces sa prošlogodišnje dodele MTV nagrada, kada je tokom govora pevačice Tejlor Svift pripit izašao na binu oteo joj mikrofon i poručio da je od njenog nagrađenog spota mnogo bolji spot g-đice Bijonse, ozbiljno je uzdrmao Vestove pozicije čak i kod najvernijih fanova, pa ne treba da čudi da ga je i vrlo uzdržani Obama potom počastio imenom „jackass“.

Shvativši da je preterao i da polako klizi ka ambisu omraze, Vest se javno izvinio Sviftovoj i – netragom nestao! Tek krajem aprila ove godine „procurila“ je vest da je na Havajima i da privodi kraju snimanje svog petog studijskog albuma, čiji je izlazak najavio singl pod imenom „Power“. Ako je neko i pomislio da će brbljivi reper, nakon svih neprijatnih incidenata i javnih ismevanja njegovog prenapumpanog ega (od strane autora „South Parka“) malo ublažiti retoriku i dopustiti gravitaciji da ga prizemni, već uvodni stihovi „Power“ to su jasno demantovali: „I’m livin’ in the 21st century, Doin’ something mean to it, Do it better than anybody you ever seen do it, Screams from the haters got a nice ring to it“. Da se ne odriče ni neprijatne diskusije na temu rasne segregacije u Americi, koju je započeo izjavom da „Bušu nije stalo do crnih ljudi“, potvrđuje već sledeće strofa: „With some light-skinned girls and some Kelly Rowlands, In this white man’s world we the ones chosen, So goodnight, cruel world, I see you in the mornin’“. Uznemirujući apokaliptični spot koji je promovisao pesmu izazvao je burne reakcije „antisatanista“ jer je prikazivao Vesta „okovanog“ zlatnom lančugom kako, sa sve svetlim mačem i krunom nad glavom, stoji usred svog opskurnog Partenona okružen krilato-rogatim ženama i isprepletanim nagim telima. Kakva god simbolika tih scena bila, više nema dileme da je njegova „pokajnička“ priča iz aprila „da se oseća kao ptica Feniks“ nikla iz pepela sopstvenih grešaka, bila puko bacanje tog istog pepela u oči licemerne, naizgled puritanske, američke javnosti. Dakle, loš dečko se nije promenio i luđi je no ikada, a „My Beatiful Dark Twisted Fantasy“, sa svojih sedamdeset minuta upakovanih u trinaest pesama, nudi dovoljno dokaza za ovakvu diferencijalnu dijagnozu.

Sami nazivi nekih pesama („Hell Of Life“, „Lost In the World“, „Who Will Survive In America“) ukazuju na ponovnu prisutnost ne baš prijatnih sociološko-političkih tema koje čine obavezni program Vestovih albuma još od „The College Dropout“ iz 2004. Naravno, autor im pristupa na njemu svojstven način postavljajući, iza deklamovanih stihova, soničnu scenografiju sastavljenu od kompleksnih orkestracija, horova, programiranih sintisajzera i „živih“ instrumenata što na momente slušaoca ostavlja bez daha, podsećajući da je Vest, pre svega, sjajan producent. Opsednutost pokojnim kraljem popa, kao jedna od karakteristika njegove složene ličnosti, i dalje ne bledi, pa je, kao i ranije, omaže Majklu Džeksonu moguće naći na više mesta. Tako u najspektakularnijoj izvedbi na celom albumu, epskoj „All of the Lights“ koju otvaraju fanfare, višestruko semplovani muško-ženski glasovi, te seksepilni Rijanin vokal, Kanjei lamentira: „Something wrong, I hold my head, MJ gone, our nigga dead!“ Odmah zatim „otrovne“ strelice upućuje samoj Rijani aludirajući na njene probleme sa bivšim dečkom Braunom: „I slapped my girl, she called the feds, I did that time and spent that bread!“ U nastavku pesme pred mikrofonom su reper Kid Kadi i zanosna Ferdži (BEP), fokus se prebacuje na aktuelnu svetsku krizu („Unemployment line, credit card declined, Did I not mention I was about to lose my mind?“) i kada pomislite da više nema iznenađenja oglašava se Ališa Kiz, a za klavir seda Elton Džon! Ovoliko „selebritija“ u jednoj pesmi, pri čemu je svakom dodeljena specifična uloga sa precizno definisanim tajmingom, teško da će neko uskoro okupiti. O širokoj lepezi obrađenih tema u nešto manje od pet minuta da i ne govorimo.

No, bilo da se ispoveda i „odriče“ poroka uz zvuke sintetizovanog basa („no more drugs for me, pussy and religion is all I need“), bilo da se uz klavir kune u večnu ljubav („Blame Game“) ili vešto igra semplovima Robinsonove „Will You Love Me Tomorrow?“ u „Devil In the New Dress“, Kanjei demonstrira fanatičnu posvećenost i najsitnijim, naizgled nebitnim, muzičkim detaljima. Uzrok tome je njegov skromni naum obelodanjen u nedavnim ispovestima medijima – da postane najveći rep izvođač svih vremena. Ukoliko ga neka od krilatih devojaka iz „Partenona“ (na Eminemov nagovor) ne probode rogovima ili ga ne raspoluti svetli mač kad se nakon gotovo sigurnog uspeha „Fantasy“ još više uznese u nebesa, Kanjei će se zacrtanom cilju opasno približiti. U svrhu njegovog dostizanja, i onu lančugu oko vrata bi trebalo da iskoristi kao sidro.