Otvorena izložba „Novi dil”, umetnice Milice Lopičić

Kustos izložbe je Branislav Dimitrijević.

– Umetnost Milice Lopičić odvijala se na dva preplićuća koloseka: između vizuelne umetnosti i arhitekture. U odnosu na njenu biografiju kao školovanog arhitekte, obrazovane da čita i prepoznaje potencijal prostora, polazna tačka njenog rada zasniva se na istraživanju arhitektonskih pitanja kroz fotografiju. Milica Lopičić koristi fotografiju, da bi otvorila vrata za drugačije tumačenje i konstrukciju prostora – ukazano je povodom rada umetnice.

Kako je navedeno, u svom skorašnjem radu, ona istražuje gde tržište utiče na putovanje jednog umetničkog dela, od produkcije kao polazišta, do kolekcije kao kraja tog puta. Gde su na tom putu kreirane niše – tranzitne zone, u kojima umetnički radovi nestaju pod statusom „robe” zarad finansijskih manipilacija.

Pitanjem „Kako funkcioniše tržište umetnosti?“ Milica stavlja u proporciju institucije kompanije i pojedince koji imaju aktivnu ulogu u polju umetnosti.

U kustoskom tekstu izložbe „Novi dil” Branislav Dimitrijević kaže: „Susretanje označitelja umetnost i označitelja novac, koji oba malo jesu a malo nisu roba, postaje mesto otvaranja pitanja koja detaljno adresiraju projekti umetnice i arhitektkinje Milice Lopičić. Lopićić je pri Agenciji za privredne registre Republike Srbije, pokrenula postupak registracije „kompanije” u vidu umetničkog projekta New Deal koji se sastoji od nematerijalne i nedefinisane „umetničke kreativnosti” kao aktivnosti koja u registru može biti zavedena pod šifrom poslovanja 9003. Kao vrednost kompanije navedena je cifra od 30.000 evra autorizovanog kapitala koja je podeljena u 100 deonica od po 300 evra koje se mogu kupiti na berzi, i s njima se dalje može trgovati. U svom radu ona tako postavlja pitanje šta se zapravo događa kada se zbilja jedan umetnički postupak otvoreno i isključivo deklariše kao roba, odnosno šta se događa kada umetnost više nije ponudjena na nečemu što se vodi pod tržištem umetnosti već upravo na berzi kao instituciji tržišta kapitala? Ovaj projekat je nastavak ranijih projekata Milice Lopičić od kojih su na izložbi predstavljeni i radovi Side Investment i Umetnost u tranzitu koji se pak odnose na jedan specifičan fenomen koji je eskalirao u poslednjih deset godina, a to je izgradnja i upravljanje ogromnim skladištima umetnosti u bescarinskim zonama, osnosno takozvani freeports, (dakle bukvalno „slobodne luke”) u kojima kolekcionari, dileri, a pre svega tržišni špekulanti drže umetnička dela koja su u nekom kupoprodajnom tranzitu. U njima se nalaze stotine kubnih metara sanduka i kutija u kojima su spakovana umetnička dela kao roba koja ne podleže carinskim taksama, pa ni bilo kakvoj drugoj regulativi kao što je poreklo njihove nabavke. U njima je umetnost sve drugo osim nečega vidljivog, opipljivog i mišljenog, osim nečega što se može čulima osetiti i dalje tumačiti, dakle nečega namenjenog javnosti, njenoj retinalnoj opservaciji i neretinalnoj spekulaciji.… Pitanje koje dakle u svojim projektima postavlja Milica Lopičić više nije šta su svojstva umetničkog dela po-sebi već kako umetničko delo u logici potrage novca za ekvivalentom koji se može pohraniti, preuzima na sebe dvostruku funkciju istog tog novca kao mere vrednosti neke robe (onog što je stabilno i materijalno) i kao standarda cene kao nematerijalne, mentalno konstruisane i nevidljive spekulacije“.

U daljem tekstu Dimitrijević ističe: „Ono što je u oba projekta Milice Lopičić ključno je da ono što se nudi našem pogledu i našoj spekulaciji nisu zapravo njena umetnička dela već određeni stavovi i postupci koji se odnose na njihovu nevidljivost i nepristupačnost kao uslov koji se ispostavlja ključan za spekulaciju njihovom robnom cenom a ne više za spekulaciju njihove umetničke vrednosti. Otuda Milica Lopićić na intrigantan način poziva na jedno od ključnih mesta u ovdašnjem mišljenju umetnosti kada se u radovima Gorana Đorđevića iz ranih osamdesetih godina pojavila mogućnost da to što vidimo na izložbi u umetničkoj galeriji možda i nisu umetnička dela već pre svega materijalizovani stavovi o umetnosti, štaviše, stavovi protiv umetnosti.”