Jednu stereotipnu rečenicu mnogi su banalno ponavljali komentarišući papinu odluku da uvrsti abortus među ostale smrtne grehe, a oproštaj za njega – naravno, uz prethodno istinsko pokajanje i odluku da se više ne greši – sada može dodeliti bilo koji sveštenik, a ne više, kao ranije, samo biskup.
Oduzimanje života pojedincu u najranijoj fazi njegovog postojanja jeste i ostaje teška krivica, ali više nije kažnjena izopštenjem iz Crkve, kojim, uostalom, nisu bili i nisu kažnjeni ni još teži grehovi.
Papina odluka savršeno je u skladu sa crkvenim učenjima i duhom hrišćanstva koje, pre nego religiju, predstavlja promenu života, obećanje i mogućnost preporoda, uskrsnuća, ne samo Hristovog već – ništa manje bitno – čovekovog, njegovu sposobnost da se preobrati, odnosno da iznova zasnuje vlastiti život. Između ostalog, mračna ritualnost izopštenja i naročitog oproštaja isključivo od strane biskupa mogla je lako da stvori teskobnu atmosferu, kadru da izazove ne toliko slobodu duhovnog preporoda, koliko mračan i nejasan osećaj krivice koji Crkva mudro osuđuje, jer zna da je povezaniji s prinudnim psihološkim zamršenostima nego s moralnim vrednostima i osećanjima. Onaj ko insinuira – da bi ga pohvalio ili napao, a u oba slučaja licemerno – da je papa hteo da umanji značaj abortusa, laže, znajući – ili, još i gore, ne znajući – da laže.
Mnogi su rekli da se ovom odlukom Crkva „otvara“ ili „se otvara“ svetu. Pre svega, rečenica nema smisla, jer smo svi mi na svetu, svet smo i mi sami, uključujući i crkve. Svet nije izvan nas, a nismo ni mi – pojedinci, države ili institucije – izvan njega. Svet su naši susreti, sukobi, razumevanja, nerazumevanja, ljubav, mržnja, međusobno činjenje dobra i zla. Svet smo mi, svet je u nama, u našim venama i našim mislima, i mi smo u svetu čak i kada, kako Hrist opominje, nismo „od“ sveta. No čini se da rečenica koja se poput mantre papagajski ponavlja hoće da kaže da svet, izvan Crkve, predstavlja dobro, ispravnost, napredak i da se Crkva konačno – ili pak druge institucije i pojedinci – poboljšava, uzdiže, oslobađa, otvarajući mu vrata i puštajući ga da uđe.
Ali šta je taj svet čiji konačno dopušteni ulazak predstavlja veliki korak napred? Svet, sa svojim zajedničkim principima zapovednički obaveznim za svakoga, predstavlja mnoštvo različitih stvari. Svet – naš svet, naše vreme – jeste napredovanje, ali i nazadovanje; to je rastuće oslobađanje naroda, društvenih klasa, kao i rastuće neljudsko ropstvo drugih naroda i ljudi; to je strahota rata koji svuda i sve više bukti. To je oslobađanje žene kao i rasprostranjeno ženoubistvo; to je plemenitost tolikih ljudi koji se žrtvuju da bi ublažili patnje i surove nepravde kojima su pogođeni milioni prezrenih na svetu, kao i niskost trgovine organima, što uspostavlja ubistva dece u ime profita koji donosi prodaja organa istrgnutih iz njihovih leševa. „Raskoš“ ovog sveta koje se na krštenju odričemo jesu i pokolji, primitivni uslovi života (ili, tačnije, neživota) nametnuti milionima ljudi zarad raskošnog blagostanja manjine. Svakako, hrišćanstvo i ubicama i serijskim ubicama i pripadnicima organizovanog kriminala koji naređuju da deca nestanu u cementu pruža mogućnost da se pokaju i duhovno preporode, da budu oslobođeni – premda bismo često želeli, razume se, da im stavimo omču oko vrata.
Čak ni dominantni i rasprostranjeni zajednički principi nisu uvek istine kojima se valja prilagoditi, „otvoriti“. Svet, odnosno trenutno vladajuća ideologija, može biti istina ili laž i na svakome je od nas, bio to papa ili ne, da slobodno proceni, a prevashodno samostalnim sudom i mišlju, šta treba prihvatiti, šta odbaciti, čemu „otvoriti“, a čemu zalupiti vrata. Smisao života, kako kaže naslov jedne Kamijeve knjige, jeste „odupreti se duhu vremena“, idolima koji u datom trenutku vladaju. Odupreti se bez predrasuda i apriorističkih odbacivanja; odupreti se elastično, kritički i samokritički, pokušavajući da shvatimo kada nas to svet čini slobodnijima i inteligentnijima, a kada nas čini glupljima i većim robovima. Mnoga mišljenja, ukusi, izbori, konvencije koji danas preovladavaju jesu prevara, počev od glupe i tiranske jedinstvene misli koja ističe da je trenutno uređenje – ili nered – koji vlada svetom jedini mogući sistem, predodređen da traje zauvek, i da su sramne nejednakosti među ljudima nepromenljive.
Nije rečeno da je uvek dobro – niti uvek loše – otvoriti se, prikloniti se svetu. Ako smo baš prinuđeni, možemo da učinimo ono što je učinio Bertold pred Kraljicom – Bertold, koji je, primoran da se tronu približi prolazeći ispod niskog luka i time pognut gotovo do zemlje, ali koji je učinio to ulazeći unatrag, te pokazujući, tako pognut, zadnjicu Kraljici. U jednoj hebrejskoj priči, nekakav smerni jevrejski krojač, prilježan, ali spor u radu, onome ko mu zamera da više vremena treba njemu da sašije par pantalona nego što je trebalo Bogu da stvori svet, odgovara: „Da, ali pogledajte kakav je svet, a zatim pogledajte, uz dužno poštovanje, kakve su moje pantalone.“
Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović
Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“ koji je na srpskom jeziku objavljen u izdanju Arhipelaga.
_________________________________________________
(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
