Ovacije i suze na premijeri „Noć Helvera“: Bravure Mirjane Karanović i Ermina Brava u potresnoj drami o stradanju ljudi sa margine

Ova izuzetno potresna, tragična i dirljiva drama najpopularnijeg poljskog savremenog dramatičara, reditelja i profesora Ingmara Vilkvista (alijas Jaroslava Svijeršća), u režiji Dina Mustafića, pre dve večeri premijerno je izvedena na Maloj sceni „Predrag Pepi Laković“ Beogradskog dramskog pozorišta.

Ona je pred našu publiku stigla iz sarajevskog Kamernog teatra 55 gde je 2004. godine imala praizvedbu, posle velikog uspeha u regionu i u inostranstvu, brojnih nagrada na festivalima i impresivnih kritika.

Potez Pozorišta na Krstu da „Noć Helvera“ ostane na njegovom repertoaru (premijera je rezultat saradnje sa Kamernim teatrom 55), pokazao se pravim i ozbiljnim teatarskim događajem – prepuno gledalište ispratilo je ovu uznemirujuću predstavu mukom (bilo je i suza), oduševljenjem, skandiranjem i ovacijama.

Radnja ovog izuzetno složenog komada događa se 30-ih godina prošlog veka, u doba jačanja nacizma, fašističke euforije i „čišćenja rase“, jednog od najmračinijih projekata u nemačkoj istoriji. U ime „zdravih i čistih“ arijevaca nacisti su ubili više od 300 hiljada bolesnih ljudi (najviše duševnih bolesnika), među kojima je bilo i oko 20 hiljada dece sa posebnim potrebama…

U „Noći Helvera“ Mirjana Karanović bravurozno igra Klaru, ženu koja sa puno strpljenja i ljubavi čuva i brine o Helveru, mladiću koji ima vrstu retardiranosti, koga je još ga kao dečaka usvojila u domu za „drugačiju decu“…

– Presrećna sam i vrlo sam dirnuta kako je protekla premijera – kaže za Danas Mirjana Karanović.

– „Noć Helvera“ je najbolja predstava koju sam uradila u životu i imam vrlo poseban odnos prema njoj, jer je intenzitet glume ogroman. Ono što se zahteva od mene kao glumice je toliko jako, toliko me angažuje i traži od mene ne samo snagu, veštinu, nego i jedno potpuno predavanje emotivno, da je to fantastično. Ja na sceni moram da budem vrlo blizu publike, jer se ova predstava igra u intimnom kamernom prostoru, što znači da moram da budem toliko uverljiva i istinita da te emocije ne mogu ni na koji način da odglumim. Moram iskreno da ih doživim i da dam sve od sebe, ne mogu ništa da prevarim ili da se izvučem sa nekom lakom glumom, i onda sam na kraju predstave potpuno iscrpljena i isceđena. Ali, zbog ovakve uloge kao što je Klara i ovakve predstave, ja sam i izabrala da se bavim glumom – kaže Karanović.

Na pitanje Danasa koliko je „Noć Helvera“ sada još aktuelnija za nas nego 1999. godine kada je Vilkvist objavio ovu dramu, i 2004. kada je Mustafić režirao (u Beogradu je gostovala 2006. u Ateljeu 212 kada je takođe bila pozorišni događaj), jedna od naših najznačajnijih glumica kaže da je, nažalost, zlo najprisutnije u turbulentnom vremenu.

– „Noć Helvera“ smo zaista svuda igrali, i to je jedno ljudsko iskustvo koje ne pripada samo ovom prostoru. Na mnogim prostorima ljudi su doživeli užas da moraju da strahuju za svoj život zato što su na bilo koji način drugačiji – koji su drugačijeg izgleda, zdravlja, prezimena, boje kože, vere… To je, nažalost, kroz čitavu istoriju veoma rašireno ljudsko iskustvo na celoj ovoj našoj planeti, zato je ova predstava svuda primljena sjajno, čak i tamo gde nije bilo simultanih prevoda sve je bilo razumljivo o čemu se radi. I ono što je meni izuzuzetno drago, ona počinje tako lako, gotovo komično, gledaoci se kikoću, i onda ih polako uvodimo u taj svet marginalaca, ljudi na margini jednog duštva u vremenu kada zastrašujuće zlo raste, u doba razvoja nacizma u Nemačkoj. Takve društvene situacije i slične dramatične turbulencije najviše pogađaju upravo ljude koji su neprilagođeni, što znamo i iz naših iskustava.

O tome šta je za nju lično najuzbudljivije u „Noći Helvera“, Mirjana Karanović kaže:

– Ja sam se ipak bavila ličnom pričom i time kako glumac uvek mora da poveže sebe sa likom koji igra, sa iskustvom. Ovde su to život Klare koji je izgubljen i nikako ne može da se vrati, kajanja koja ta žena ima zbog nekih životnih odluka koje je donosila i nešto što ne može da ispravi, što se jednostavno desilo. Njoj preostaje jedino da pokušava da živi taj trenutak danas, i da ljubav koju nije pružila svom retardiranom detetu pruži drugom o kome brine i koje voli kao svoje rođeno – istiće Mirjana Karanović, dodajući da je jako srećna što je „Noć Helvera“ sada na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta, na kamernoj sceni koja je savršena za ovu predstavu, i da veruje da će i tu imati dug život.

U komadu koji se na tanan način bavi začudnim odnosom majke i retardiranog posinka, na vrlo isprepletanoj relaciji majka–dete, štićenik–tutor, muškarac–žena, dželat–žrtva…, i uvlači nas u potresnu priču o stradanju jednog neobičnog, drugačijeg para u svetu koji na svaku neobičnost i drugost reaguje agresijom i neprihvatanjem, u liku Helvera briljirao je veliki bosanski glumac Ermin Bravo.

– Kako sam osetio tokom predstave i na kraju čuo reakcije premijerne pubike, prezadovoljan sam, ta atmosfera podsetila me je na izvođenje „Noći Helvera“ na drugim scanama. Jako dugo smo igrali ovu predstavu, gostovali smo na gotovo svim meridijanima, od Evrope, Južne Amerike do Afrike, i obično ljudi svuda isto reaguju. Ova priča ima univerzalnost i jaku emociju, tako da je naše iskustvo sa njom zaista vrlo uzbudljivio, i jako se radujem što smo sada ovde. Posle duže pauze neigranja uspeli smo da obnovimo predstavu  i da je podelimo sa beogradskom publikom – kaže za Danas Ermin Bravo.

Sve teme kojima se bavi „noć Helvera“, posebno ona koja nam govori o tome kako se u teškim vremenima rađa zlo i kako žrtva i sama postaje nasilnik i dželat, prema njegovim rečima, danas nas se još više tiče.

– Društva globalno, kao i naša, nažalost, postaju sve autoritarnija, nekako hrlimo desno, i hrlimo u nacionalizam, šovinizam i fašizam prema drugima i drugačijima, i mislim da je predstava „Noć Helvera“ danas potrebnija nego ikada. Ne samo u osudi tog zla, nego i u buđenju stvarne, iskrene empatije i ljudskosti, nečega što mislim da je suština i zadatak pozorišta.

Za Ermina, kako ističe, u liku Helvera divan je taj njegov pomalo pomereni način gledanja na stvari, ta naivnost, nevinost i jedan odnos prema svetu koji on ima bez filtera.

– To je jedna apsolutna emocionalna i čulna otvorenost, nešto što svi imamo u sebi ali je verovatno negde potisnuto, a za glumca je ujedno jako zahtevno da igra nekoga ko je tako senzibilan, tanan i lomljiv. Ali, s druge strane je i veliko zadovoljsvo, i retka prilika da igraš takav lik. Ono što mene lično jako dira i zbog čega volim da igram ovu predstavu je univerzalnije, a to je naš odnos prema bilo čemu što je drugačije – kako je ta drugost uvek smetala i uvek smeta. A drugost i drugačije je, zapravo, najveće bogatstvo svakog društva jer je, čini mi se, pravi ispit demokratije i odnosa većine prema manjini. I ne samo demokratije, to je i pravi ispit naše sopstvene ljudskosti. Nemam neke ilizuje o demokratiji, ali ako nema boljeg sistema hajde makar nju da uspostavimo – ističe Ermin Bravo.

Jedan od najznačajnijih regionalnih glumaca koga naša publika dobro poznaje iz brojnih predstava i filmova, briljirao je nedavno u novoj produkciji Ateljea 212, drami „Kao i sve slobodne devojke“ Tanje Šljivar, u režiji Selme Spahić, jedne od najangažovanijih bosanskih rediteljki.