Ovacije na premijeri predstave „Očevi i oci“ u Narodnom pozorištu: Nasleđe, unutrašnji egzili i zarobljenosti u kojima smo prisiljeni da živimo

Posle gotovo četrdeset godina od kada je objavljen (1985), svih istorijskih, političkih, ideoloških i društvenih turbulencija koje smo prošli na ovom prostoru, Selenićev roman i dalje nam se čini kao priča ovog našeg trenutka, i prema rečima Nikole Ristanovskog koji u predstavi igra lik Vidosava Prokića, jako nas dotiče.

– Za mene postoji samo jedna vrsta pozorišta, a to je ona koja se odnosi na ljude, koju oni prepoznaju kao nešto lično, sa svim poštovanjem koje imam prema ostalim vrstama pozorišta, ako tako mogu da kažem. Jako mi je važno da makar nekoliko ljudi učestvuje u priči koju im govorimo na sceni, i da ponese deo te priče, ma na kakav način ona biva ispričana. Evidentno je da se predstava „Očevi i oci“ odnosila na mnogo ljudi koji su prisustvovali premijeri, a to je za mene uvek iznova i iznova neprocenjivo i dragoceno, zato je i bilo toliko aplauza – izjavio je za Danas Nikola Ristanovski.

Jedan od najznačajnijih makedonskih i regionalnih filmskih i pozorišnih glumaca, koji je i prvak Drame našeg Narodnog pozorišta, ističe značaj velike literature.

– Svi vi veliki romani čije sam adaptacije imao sreće da igram, svevremeni su, zato su i tako važni, i naravno, odnose se na nas danas. Ljudi su, zapravo, u svom jadu nepromenljivi. Menjaju se sistemi, režimi, politike, vlasti, ali ljudi su konstanta sa svim svojim slabostima, samo konteksti ponekad menjaju. Tako je i kod Meše Selimovića, tako je i kod Slobodana Selenića. A sasvim je druga priča ta dela postaviti na scenu u nekoj vrsti dramatizacije i odnosa likova, i pri tom ne zauzimati nikakve teze, kako bi rekli neki: ajmo, samo da ne pokvarimo roman – kaže Ristanovski dodajući da je Selenić u „Očevima i ocima“ ispričao priču o našim začaranim krugovima.

– Te podele unutar porodica, sa fatalnim ishodima, da ne možemo da razumemo i prihvatimo razlike, ideološke, nacionalne i sve druge, tiču se najpre ovog našeg prostora. Stalno ponavljam jednu rečenicu, čini mi se dosta istinitom, a više nisam ni siguran da je moja. Nama društvo izlazi iz kuhinje preko prozora, a ne ulazi, nema obrnutog smera. I ne slučajno. Čitava literatura, posebno dramaturgija, fokusira porodicu, porodica je glavni nukleus, jer se tu zadaju najteži zadaci, i tu se nalaze uzroci svega, i u ljudima samim, i u njihovim odnosima sa drugima. Selenićev roman toga ima na pretek, i da nije toga ne bi bio toliko vredan – objašnjava Ristanovski.

U „Očevima i ocima“ on se u liku Vidosava Prokića pojavljuje gotovo pri kraju predstave, a publika je imala priliku da uživa u još jednoj njegovoj bravuri i da ga isprati ovacijama.

– Moje kolege stvore atmosferu, i onda je lako igrati, a ja apsolutno zavisim od onoga što oni ostave na sceni, verovatno bi bilo potpuno besmisleno moje prisustvo da ono nije proizašlo iz neke unutarnje logike čitave predstave, koja se stvori mnogp ranije – smatra Nikola Ristanovski.

Ovacijama je ispraćena cela glumačka ekipa predstave Veljka Mićunovića, u kojoj su sjajne uloge ostvarili i Miloš Đorđević (Milutin Medaković), Nikola Rakočević (Stevan Medaković), Vanja Ejdus (Elizabeta Medaković), Aleksandar Vučković (Mihajlo Medaković), Vanja Milačić (Rahela Blejk), Sena Đorović (Nanka) i Iva Milanović (Jelena).

– Jako sam zadovoljna kako je publika reagovala, ovo je bio ogroman rad i trud koji smo uložili, i mislim da smo napravili predstavu koja će biti zanimljiva publici, i koja će, sudeći po aplauzima na premijeri imati dobar i lep život – kaže za Danas Vanja Ejdus, koja igra Elizabetu, Engleskinju, ženu Stevana Medakovića, koja se udajom susreće sa pravilima balkanske patrijarhalne porodice.

– Ispričali smo Selenićevu priču savremenim pozorišnim jezikom, koji se jako razlikuje od predstava koja se po ovom romanu igrala devedesetih godina i bila hit. Trudili smo se da na nov način donesemo to o čemu nam Selenić govori, a ovaj tekst nije lak, vrlo je slojevit, lako može da se sklizne. Mojoj junakinji koju igram nije lako, jer sigurno nigde nije lako biti stranac, i koliko god se trudiš da se prilagodiš drugoj sredini uvek nosiš neki svoj identitet po poreklu. To je jako teško, pogotovu u manjim sredinama. A to neprihvatanje različitosti, nažalost, odnosi se i na sve ostalo, ne samo na nacionalne identitete – ističe Vanja Ejdus.

U Mićunovićevoj savremenoj postavci, naši očevi i oci gledaju na nas iz krhotina sećanja Stevana Medakovića, a likom ovog junaka Nikola Rakočević je oduševio publiku.

– Ja sam komunizam doživeo kad je već bio na izmaku, ali sam doživeo sve ono što je kasnije dolazilo, imao sam materijala i ličnog iskustva da doprinesem emotivnim scenama u ovoj predstavi. Govorimo o narodu koji ima određene kodove koji se neprestano ponavljaju iz generacije u generaciju, i mislim da je jako važno da se bavimo Selenićevim romanom, pogotovu u Narodnom pozorištu, i da otvaramo ovu temu koja je za nas kao narod jako lekovita. Da shvatimo koji su to kodovi, šta nas to vuče u začarani krug nasleđa i kako da se oslobodimo njegovog tereta, a da to ne izglade kao da izdajemo svoje nacionalno biće i svoje korene – smatra Rakočević.

Premijeri „Očevi i oci“ prisustvovale su i brojne javne ličnosti i kolege iz drugih pozorišta, među kojima je bila i Tanje Bošković koja je igrala u do sada najpoznatijoj inscenaciji Selenićevog romana iz 1990. u Ateljeu 212.

– Jako mi je drago, naravno, što je bilo toliko naših kolega na premijernoj predstavii, uvek nam je važno mišljenje esnafa, jer je mnogo teže zaseniti kolege nego druge gledaoce, oni znaju na koji način se dolazi do određenih stvari, poznaju posao, i kada dobijete pažnju ljudi iz profesije, onda je to dragoceno. Premijera je veliki stres, jedan od najvećih koje glumci doživljavaju. Nešto što ste radili dva – tri meseca prvi put treba da pokažete nekim drugim očima. Mi smo imali jako veliko međusobno poverenje, i poverenje u sve saradnike na predstavi, i mislim da smo zato od publike dobili ovako dobar rezultat našeg rada – objašnjava Rakočević.

Vanja Milačić je zablistala u liku Rahele Blejk, a „Očevi i oci“ su za nju, kako je izjavila za Danas, poseban doživljaj.

– Zaista sam prezadovoljna kako je publika prihvatila predstavu, uložili smo veliki rad, mnogo vremena je utrošeno, i ovo je po mnogo čemu poseban doživljaj. I jedna božanstvena dekonstrukcija svega onoga što u pozorištu učimo da treba. Ovo je bio veliki timski rad, zajedništvo, jedna ljudskost, partnerstvo, i vrhunsko iskustvo. Ja ovakvo pozorište volim da gledam, ja ovakvo pozorište volim da radim – ističe Vanja Milačić, dodajući da Selenićev roman obuhvata period s kraja 19. veka, pa do kraja Drugog svetskog rata, i sudbinu jedne beogradske intelektualne porodice čija se loza gasi.

– Poražavajuća je člinjenica koliko je savremeno Selenićevo delo, koliko nas se tiče, i koliko se unutar naših porodica, kao što vidimo, ništa nije promenilo. Ovaj roman spada u klasike, i moja bojazan je da je predstava „Očevi i oci“ potvrda toga da vreme ide u krug, da se kod nas samo smenjuju generacije, sistemi, društva, vlasti…, a mi ostajemo isti. Suštinski uzrok te naše nepromenljivosti, raspolućenosti i loše genetike koja nas dovodi u sukobe unutar sopstvenih porodica mi ne lečimo, nažalost, samo se bavimo njegovim posledicama.

Sama predstava u Mićunićevoj režiji, kako ističe, vrlo je kompleksna, i na neki način je izražajno komplikovana.

– S druge strane, meni lično je jako uzbudljiva, zato što sam kao glumica prvi put imala priliku za rad tih jakih rezova, i jedne drugačije izražajne forme ili drugačijih sredstava. To je za mene nova dimenzija u ovom poslu – objašnjava Vanja Milačić.

Kako je u programu za svoju predstavu zapisao Veljko Mićunović, naši očevi i oci, naše nasleđe duhovno, intelektualno, ideološko, jesu ono sa čim neminovno živimo danas. Ili smo prisiljeni da živimo.
„U nemogućnosti otklona, zarad neprestanog iskopavanja i prekopavanja istorije, očevi i oci obitavaju oko nas neprestano – podsećaju, progone, nadziru i opominju. Iz krhotina sećanja Stevana Medakovića gledaju na nas naše raspolućenosti, ugrožene intime, porodični raskoli i otuđivanje. Ukazuje se i jedno suštinsko nerazumevanje različitosti, pa bilo ono na nivou bazičnog po nacionalnosti ili po pitanju puko ideološkog. Dok se, ujedno, ispostavljaju očiglednima naši unutrašnji egzili, bolne zarobljenosti i osećanje krivice koje teglimo do dana današnjeg“, istakao je reditelj.

Ovacije koje je u utorak, 4. aprila na Velikoj sceni NP dobila predstava „Očevi i oci“, zasluženo pripadaju i ostalim članovima autorske ekipe – scenografkinji Zorani Petrov, kostimografkinji Mariji Marković Milojev, kompozitorki Neveni Glušici, kao i Ljiljana Mrkić Popović (scenski govor), Jasni Saramandić (asistentkinja na scenografiji), Eni Krotić (asistentkinja na kostimografiji).