Ovacije „Urnebesnoj tragediji“ u režiji Jagoša Markovića: Male i velike katastrofe u našoj naopačke izvrnutoj stvarnosti

Predstava je realizovana u saradnji sa Narodnim pozorištem Republike Srpske u Banjaluci, i Kovačevićeve „kljakave“ čudake oživeli su glumci iz dva nacionalna teatra – Branko Vidaković (Vasilije), Nela Mihailović (Julka), Nikolina Friganović (Ruža), Željko Erkić (Milan), Aleksandar Vučković (Kosta), Sandra Bugarski (Rajna), Ljubiša Savanović (Doktor), i Petar Vasiljević (Neven).

– Publika je zaista divno reagovala, „proradila“ su neka mesta u predstavi za koja nismo očekivali da će „kliknuti“. Ovo je jedan savršeno skrojen komad, napisan je tri godine posle mog rođenja, a toliko je aktuelan i za moju generaciju i ono što sada živimo, zapravo, tiče se svih generacije na ovom našem prostoru – kaže za Danas Aleksandar Vučković.

– Svaka Kovačevićeva rečenica pogađa pravo u centar, čak mi se čini da je važnija za današnje vreme nego pre trideset i nešto godina, naravno, govorimo o delu našeg najboljeg dramskog pisca i možda je pleonazam ovo što kažem o njegovoj „Urnebesnoj tragediji“. Ništa u tom tekstu nije trebalo ni dodavati, ni kratiti, ni na neki način osavremenjivati. To smo mi danas, i bilo je veliko uživanje u radu na ovoj predstavi, a sada i u igri. Već smo imali premijeru u Banjaluci, i tamo je publika sjajno reagovala, i verujem da će „Urnebesna tragedija“ imati dug i lep život na obe scene – ističe Vučković.

Prvak banjalučkog NP, Željko Erkić, kaže da Kovačevićeva drama, nažalost, jako korespondira sa našom svakidašnjicom, a kako nam prilike i ono što se gotovo neprestano dešava pokazuju, korespondiraće i dalje.

– Dok sami sebe ne popravimo i ne dozovemo se svesti, nema za nas bolje budućnosti. Taj prelazak iz komunizma u tranziciju samo je okvir ove predstave, jer je tih promena sistema i podela među našim ljudima oduvek bilo. Mi još nismo prošli distancu, i danas ima onih koji govore da je ovaj ili onaj sistem bio bolji, ali mislim da je „Urnebesna tragedija“, pre svega, priča o porodici i porodičnim odnosima – smatra Erkić.

Jagoš Marković je, kako ističe, našao jednu dublju nijansu u tome što smo nasilni jedni prema drugima na razne načine, počev od onog verbalnog, i što radimo neke pogrešne stvari unutar tih naših porodica, iako u njima postoji i zrno ljubavi.

– Tokom rada na predstavi, nažalost, došlo je do strašnih tragedija u beogradskoj osnovnoj školi i još nekim mestima, što potvrđuje našu nebrigu prema najmlađem naraštaju, i neodgovornost prema njihovom odrastanju, o čemu, između ostalog, govori „Urnebesna tragedija“.

Kovačevićev junak ove priče, dečak Neven, odjednom više ne zna ko je, samo zbog jedne bezobzirne rečenice koju izgovara njegov deda Vasilije, apsolutno ne razmišljajući koliko će ona razoriti jedinog unuka koga ima. Ta neodgovornost bi trebalo da bude ono najporaznije i najtragičnije za sve nas – ističe Erkić.

Nikolina Friganović, prvakinja nacionalnog teatra u Banjaluci, oduševila je beogradsku publiku ulogom Ruže.

– Za mene je prosto šok koliko je „Urnebesna tragedija“ aktuelnija danas nego u vreme kada je Dušan Kovačević napisao i režirao u Zvezdara teatru. Ništa se, nažalost, u tom rasponu od trideset dve godine nismo promenilo, čak smo postali gori i luđi nego što smo bili. Poražavajuće je kakve su naše porodice im porodični odnosi, u prvom čitanju teksta nisam ni videla sve te slojeve koje „Urnebesna tragedija“ ima. Jagoš Marković ih je otkrivao, svojim osećanjem uspeo je da nam razgrne sve te silne metafore, simbolike i poruke koje ima ovo Kovačevićevo delo – kaže Friganović.

– Mi smo ga radili s velikom željom i nadom da će kroz našu predstavu dopreti do publike i kad ona izađe iz sale, i kad ode iz pozorišta, i da oni koji su gledali „Urnebesnu tragediju“ zaista razmisle o čemu im govori ova drama, gde smo danas stigli kao porodice i kao ljudi, i šta nam je čiiniti – ističe Niklina Friganović.

Petar Vasiljević, učenik petog razreda novobeogradske OŠ „Nadežda Petrović“, oduševio je publiku ulogom Nevena, dobio je čestitke i od Dušana Kovačevića i brojnih glumaca koji su bili u gledalištu.

– Sve mi se jako svidelo, i rad na predstavi i svi ljudi koje sam upoznao. Mnogo su nas lepo primili u Banjaluci, tamo je isto bilo puno aplauza na premijeri kao i sada u Beogradu. Meni je bilo vrlo zanimljivo jer je ovo prva predstava nekog velikog reditelja u kojoj igram, ono što sam znao o Jagošu Markoviću je da on radi mnogo lepe predstave, i jako mi je bilo drago što me je izabrao da radim s njim. Jagoš mi je sve objašnjvao šta i kako treba da radim i bio je jako dobar prema meni – kaže Petar, koji je pohađa i Školu glume Snežane Nenadović.

– Neven je dečak koji je zbunjen celom situacijom u svojoj porodici, ponekad zna da bude malo nevaljao, ali ume da brine o svojim roditeljima i familiji, a kad hoće da pobegne od njih i onoga što se dešava, stavi slušalice na uši i sluša muziku. Malo sam se plašio na početku, nisam znao kako će to sve da izgleda, ali posle ništa nije bilo strašno, čak mi je bilo zabavno i zanimljivo, i veliki rolerkoster koji smo prošli napravio je na kraju nešto lepo – objašnjava mali glumac, koji je do sada igrao u filmovima „Kruna“ i „Jorgovani“, i seriji „Urgentni centar“.

A kako je zapisao Jagoš Marković, „Urnebesna tragedija” je klasika.

„Veoma volim ovaj komad; gust je. Duško je „skrojio” nešto što nigde nisam sreo – spojio je urnebesno i tragično. Toliko sam zadivljen tim spojem urnebesnog i tragičnog da sa tom materijom nisam na “ti”, nego sam jako mobilisan i da odgovorim delu. A šta je urnebesno i tragično u tom komadu? Sve. Ni manje ni više nego – sve. Obilje je u pitanju, i tema i prepoznavanja. U fokusu predstave je porodica. Jer, ona je svet u malom. I tu vam je i društvo i pojedinac i sve generacije i sva vremena. Kroz nju se sve prelama. Svako živi svoju stvarnost. Čak je svako i bira. To ne znači da istina nije samo jedna. A doživljaja – onoliko…“, zapisao je Marković, koji je za predstavu napravio i izbor muzike.

Posebne ovacije zaslužuje i impresivna scenografija Matije Vučićevića, a u autorskoj ekipi „Urnebesne tragedije“ su i kostimografkinja Bojana Nikitović, dramaturškinja Molina Udovički Fotez, Ljiljana Mrkić Popović koja je oblikovala scenski govor.