Ovacije za duhovite, gorke, groteskne i maestralne „Slike iz Amerike“ Miloša Lolića i Danice Maksimović

Dvočasovni mjuzikl čiji je podnaslov „Slike iz Amerike“, sa Danicom Maksimović u glavnoj ulozi, koja prvi put igra u režiji svog sina Miloša Lolića (što je već samo po sebi kuriozitet koji je pobudio veliko interesovanje), kao i cela autorska ekipa ove predstave, ispraćeni su višeminutnim ovacijama publike i uzvicima bravo.

Duhovita, satirična, groteskna i gorka priča u kojoj se na crnohumorni način „razbijaju“ gotovo sve paradigme o Americi – od demokratije, kapitalizma, ljudskih sloboda i prava, odnosa prema ženi…, do Larija Kinga, Opre Vinfri, Toma Kruza, i jednog „fabrikovanog“ sveta koji je danas globalno uspostavljen, u kojem samo novac i moć imaju značaj i u kojem i mi lokalno živimo, sa Lolićevim rediteljskim potpisom može da posluži i kao najbolji primer jednog vrlo ozbiljnog teatarskog postupka i savršeno promišljene predstave u svakom segmentu, a u isto vreme i popularne, koja će sigurno imati brojnu publiku.

– Veoma sam dirnut kako je protekla premijera, kako je publika reagovala i komunicirala sa našom predstavom. Ova predstava preispituje ne samo fenomene poput američkog sna, pohlepe, patološkog otuđenja nego i krize ekscesivnih telesnih i drugih identiteta, skriptovanih života, medijatizovane stvarnosti – kaže za Danas Periša Perišić, dramaturg, saradnik Miloša Lolića na brojnim predstavama koje je ovde režirao, ali i na onim koje je radio u Beču i Berlinu.

– U tom smislu, u „Yankee Rose“ ukrcavamo se u scenski vremeplov i vraćamo se rodonačelnici tog specifičnog žanra, En Nikol Smit, koja je Obradoviću poslužila kao uzor za glavni ženski lik. Ali naslovna sintagma „Yankee Rose“ je značenjski, naravno, mnogo šira. Crni humor je istovremeno i provokacija i sredstvo odbrane od suštinskih problema izvitoperenog društva u kom vlada beskrupulozni kapitalizam i dekadentni konzumerizam, ali i subverzivni pokušaj suočavanja sa iskrivljenim odrazom u ogledalu, našim opsesijama, projekcijama, traumama i trivijama – ističe Perišić.

Prvi singl Dejvida Li Rota iz 1986. „Yankee Rose“ (nekadašnjeg pevača kultnog rok benda Van Halen), kako podseća Perišić, prepun je aluzija na nacionalnu himnu SAD, Irvina Berlina i GOD BLESS AMERICA, kao i na Dan nezavisnosti, lepršanje zastave, prskalice, raketni pogon, američku pitu, omaž Kipu slobode i atribuciji – baklji koju nosi.

– Idejna premisa autorskog tima podudara se manje-više sa onim što je sam Li Rot svojevremeno izjavio: da je imao viziju Kipa slobode oličenog u zgodnoj platinastoj cici u ulitanoj prodavnici i baš u tom sam prepoznao signal da treba se upustimo u prekoračenje, svesno poigravanje toposima poput trijumfa tela nad duhom, s jedne, iluzije slobode, s druge, zamkama ambicije, s treće, mehanizmima i dalje dominantnog patrijarhalnog sistema, s četvrte, usuda žene/individue u dehumanizovanom svetu, s pete, toksičnih i trivijalnih vrednosti društva koje reprizno sanja svoje košmare, sa šeste…

Obradovićeva drama, kako navodi Perišić, dvosmisleno je i samo delimično inspirisana biografijom najraskalašnije plavuše – En Nikol Smit, života praćenog skandalima, udajom za muškarca koji je šezdeset godina stariji od nje, braka koji je trajao nepunih trinaest meseci, problematičnim odnosom roditelja i dece, ekscesima i porocima koji su obeležili njihove živote.

– Ali, mi smo je prilikom adaptacije i tokom rada na predstavi tretirali uslovno, kao pseudobiografiju, ključ za univerzalniji narativ, što nas je kao tim još više inspirisalo da zaronimo u prosede koji duhovito dijagnostikuje genezu ondašnjih/današnjih trendova: sapunica i rijalitija, imitacije života koju svi globalno živimo. Zato smo shvatili da rad na ovoj predstavi zahteva minucioznost i ekvilibristiku, poput plesa na tankoj cirkuskoj žici. Prigrlili smo vrednosti koje za razliku od kiča i šunda prodiru na periferiju dramskog, vizure rubnih estetika: kempa i treša, ili preciznije: mračnog garažnog kabarea i crnog humora, kao poslednjeg utočišta u svetu koji je ogrezao u razuzdani konzumerizam – kaže Perišić, koji je dramaturg ovog komada zajedno sa Aleksandrom Radivojevićem.

Lik En Nikol Smit (1967-2007), žene koja je život započela sa „manje od ništa“, striptizete, manekenke, Plejbojeve „zečice“, glumice, zvezde tabloida koja je prva dobila sopstveni rijaliti šou na E! kablovskoj mreži (imao je najveći rejting gledanosti), koja je na naslovne strane svetskih medija 1994. došla i udajom za osamdesetsedmogodišnjeg tajkuna Hauarda Maršala, i svoj uspon na kraju „platila“ životom sina, mogao bi za Danicu Maksimović da se pokaže i kao njena ključna uloga u karijeri.

Briljirala je u dvojakom liku Suzan/Amerike, junakinje ove predstave, uprkos maloj tremi na samom početku predstave, i od publike opravdano dobila uzvike bravo.

Tema predstave, prema njenim rečima, može biti univerzalna, jer se odnosi na uslove u kojima su žene živele, žive i verovatno će još živeti, i može se odnositi na bilo koje ime koje nam se učini da bi moglo da stoji iza ove priče.

– Moj lik je žena koja se sve vreme bori i ima svoj moto koji izgovara: „Ja bih pre umrla nego se predala“. Ona ide dalje, šta god da joj se događa, i tu je neka sličnost između nje i mene. Ali, ne bih da otkrivam detalje predstave, publika treba da dođe i da je vidi – izjavila je Danica.

Aplauzima tokom predstave i ovacijama ispraćena je kompletna ekipa „Yankee Rose“ – Amar Ćorović, Ivana Nikolić, Milan Čučilović, Dimitrije Cincar Kostić, Sara Ristić, Luka Grbić, Džonatan Mastor Lumbila, Mladen Lukić, Miloš Jakovljević, Iva Ilinčić, Ivan Zablaćanski.
Velikom uspehu doprineli su i sjajni kostimi Marije Milojev Marković, muzika i tekst songova kompozitorke Nevene Glušice, dizajn i lutke Zorane Milošaković Tasić.

U autorskom timu predstave su i scenska protetika: Sinergy FX – Veroljub Naumović, Kristina Miljački i Dijana Molac, Stefan Čamdžić i Luka Mijatović (asistenti režije), Katarina Stanivuković (asistentkinja kostimografa), Srđan Jovanović (dizajner svetla).

Amar Ćorović: Imao sam veliku tremu

– Jako sam zadovoljan kako je reagovala publika, ali još sređujem utiske – kaže za Danas Amar Ćorović koji sjajno igra sina glavne junakinje.
– Radili smo stvarno mnogo, bio je prilično komplikovan proces, ali je bilo dosta uživanja, svakom kolegi bih poželeo da sarađuje s rediteljem Milošem Lolićem, a i sa celom ekipom ove predstave, zaista su svi bili divni. Podržavali smo jedni druge tokom rada, trebalo je vremena da shvatimo šta reditelj želi od nas.

Na naše pitanje šta je njemu lično najuzbudljivije u liku nesnađenog sina koji ide za majkom skupljajući njen zvezdani prah, Ćorović kaže:

– On je žrtva i trpi posledice izbora svoje majke, koji su i lepi, i tužni, i emotivni, i vrlo turbulentni, i meni je bilo najuzbudljivije da se bavim time. Čini se, nažalost, da su njegovoj majci bili važniji novac i uspeh u životu, nego on, nije se bavila time šta su njegovi problemi, kako se on oseća, šta želi, i njegov kraj je tragičan – ističe Amar Ćorović.