Ovacije za Katju Buniatišvili i Leopolda Hagera

U slučaju Simfonijskog orkestra Bavarskog radija ova zamena postla je rešenje.

Posle 40 godina je je ispred ovog orkestra stao Leopold Hager ni manje ni više nego 86-godišnji dirigent.

Hager je rođen u Salcburgu u kome je na Mocarteumu studirao didigovanje, orgunje, klavir, čembalo i kompoziciju.

Nakon angažmana u Majncu, Lincu, Kelnu, bio je generalni muzički direktor simfonijskog orkestra RTL u Luksemburgu i doncije u Bečkoj „Folksoperi“.

Tu, u Beču je bio i profesor na muzičkoj akademiji. Leopold Hager je dirigovao gotovo u svim većim operskim kućama, od Bečke opere, Bavarske opere, Metropoliten, Semper oper, opere u Čikagu, u operi u Parizu i mnogim drugim kućama.

On je bio dirigent i na mnogim diskografskim projektima, recimo svh Mocartovih arija i svih njegovih klavirskih koncerata.

Ali zvezda večeri bila je Katja Buniatišvili, gruzijsko-francuska pijanistkinja, rođena 1987. u Batumi u Gruziji, koja je za klavirom od svoje osme godine.

Sa 16 godina je imala prvi koncert sa Kamernim orkestrom Tbilisija. Studirala je klavir u Tbilisiju, potom u Beču kod Olega Majsenberga. Debitovala je u njujorškom Karnegi holu 2008.

Nakon toga su sledili BBC Proms, pa Sallcburški festival, Festivalu Verbije, ili Memjuhinovom festivalu, ili na Projektu Marte Argerič u Luganu, da spomenemo samo najvažnije. Ovo je njen prvi nastup sa Simfonijskim orkestrom Bavarskog radija.

Pijanistkinja je izvela drugi klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova. Drugi i treći stav ovog koncerta je nastao 1900. u Krasnojarsku na seoskom dobru porodice Krojcer, a 1. stav u proleće 1901, koji je završen 21. aprila te iste godine.

Praizveden je 27. oktobra u Moskvi, solo deonicu svirao je Rahmanjinov lično, a za dirigentskim pultom stajao je Aleksander Ziloti. Podsetimo, Rahmanjinov je rođen 20. marta 1873. u mestu Staraja Rusa u blizini Novgoroda, a preminuo je 28. marta 1943. u Beverli Hilsu, u Americi.

Ovaj koncert bio je prepun eruptivnih kadenci i jednim briljantnim finalom u maniru slovenskih turbulenci sa emocionalnim udarima, nakon kojih samo još sledi frenetičan aplauz publike. Tako je i ovo izvođenje Katje Buniatišvili bilo: prolom bujne energije njenih tušea i njene osvajajuće muzikalnosti.

Ona spada u one savremene pijanistkinje koja su svesne svoje umetničke aure i neponovljive afekcije. Možda je u ovome za izvesne ukuse previše afektiranja u njenom sviranju, te postojano melodramatičnog zabacivanja glave napred – natrag i navigiranje rukama u taktu i melodijskoj liniji orkestarske deonice, kao da je kodirigent, mogao da smeta, ali su njena ekstremna virtuoznost i njena lirska muzikalnost nagrada za taj nesputani izliv emocija.

NJeni lagani stavovi himničnog su spokoja i uzvišene lepote. Ovo se pokazalo u njenim izlascima na bis, na šta ju je publika istrajnim aplauzima naterala. U njima se još jednom mogao čuti raskošni dijapazon njenog suptilnog pijanizma i njena vrtoglava tehnička perfekcija.

U drugoj tački programa, Bruknerovoj 7. simfoniji u E-duru pokazalo se umeće kapel-majstora Hagera u svom sjaju, kao i neka vrsta jedinstvene kompetencije Simfonijskog orkestra Bavarskog radija kada je reč o Bruknerovoj muzici.

Leopold Hager je dirigovao gotovo u bestežinskom stanju, pokazavši svoje višedecenijsko iskustvo i rafinman dirigenta na internacionalnim muzičkim podijumima. Dugi aplauz gostu-dirigentu i orkestru je otuda bio krilati izraz oduševljenosti, kako Bruknerom, tako i dirigentom doajenom koji se igrom slučaja našao za pultom ovog velikog internacionalnog orkestra.