„Ovde niko ne mari za pasoše“: Kako je izgledao koncert Zdravka Čolića u Frankfurtu?

„Pisaću joj pisma duga
Iz Zagore, iz Drniša
Razglednice tople s juga
Iz Banata, Bosne, Niša
Poslaću joj slike svoje
Gdje se vide Istra, Pula“,

peva publika u prepunoj dvorani jedan od hitova Zdravka Čolića. Publika na koncertu, jedne od najvećih jugoslovenskih muzičkih zvezda, je međunarodna, piše reporterka Dojče velea.

Samo u mojoj grupi prijatelja, nekoliko pasoša: dva makedonska, jedan crnogorski, jedan hrvatski, jedan mađarski, dva nemačka, koje su zamenila bosanskohercegovački, jedan novozelandski. Kakav sastav! A svi razumemo i pevamo Čoline pesme. Slično je i sa ostatkom publike u dvorani – vlasnici različitih pasoša, koji razumeju vrlo dobro sve što Čolić peva. Lošije razumeju Mika Džegera širom sveta dok peva na engleskom.

Ali ovde niko ne mari za pasoše. Oni ne postoje. Ljubav je u pitanju. Čas srećna, čas tužna.

Dok se jedan za drugim smenjuju Čolini (jugoslovenski) hitovi, iz transa me budi poruka koja stiže od moje srpske prijateljice iz Beograda. Šalje video sa protesta i poručuje da bi moja druga beogradska prijateljica, koja je takođe učestvovala na protestima, ali onima u znak podrške predsedniku Aleksandru Vučiću, trebalo da pogleda taj video, da vidi, kaže, drugo lice Srbije.

Ništa mi, gledano iz ove perspektive, nije jasno: Kakvo drugo lice Srbije!? O čemu ona govori?! Ko je uopšte Aleksandar Vučić?! Kakvi protesti u Beogradu?! Hm, jesam li ja sanjala da se čovek tog imena nedavno utrkivao sa izvesnim Aljbinom Kurtijem ko će na što boljem engleskom, pred međunarodnom javnošću, što više napasti onog drugog i produbiti konflikt? Jesu li beše opet poslali uniformisana lica sa puškama da rešavaju politički rešive probleme?

Opet sanjam, i opet noćne more. One što podsećaju na noćne more o nekom strašnom ratu i razaranjima. Ah, te more, koliko su mi samo snova i godina života oduzele. Ali zašto me barem ovde ne napuste?!

Jer tu oko mene stotine duša peva. O slomljenom srcu:

„Zimi odlaze ptice selice,
al’ se uvijek vraćaju
A ja neću nikad na ta mjesta,
što na tebe sjećaju

Na hladnoj postelji,
leže koferi,
pahulje u prozoru
To su zadnje slike koje pamtim,
i koje se ne brišu.“

Slike koje pamtim? Sećam se prvog koncerta koji je Zdravko Čolić održao u BiH nakon rata. Bilo je to u Tuzli. Sećam se njegovog profesionalizma, harizme, apolitičnosti. Sećam se s koliko ljubavi ga je publika primila i kako su se u Tuzli tada trudili da se on u svojoj zemlji ipak ne oseća kao „izgnanik“ jer su mu, u njegovom rodnom gradu, mnogi zamerili što je napustio Sarajevo tokom rata.

Onog rata zbog čijih sam posledica u međuvremenu i ja sama izgnanik iz svoje zemlje, baš kao i većina onih koji me u tom trenutku okružuju?

„Snimi ovu, molim te, za moju dajnicu, ona je iz Travnika“, dopire do mene glas prijateljice. Ah, dobro, ipak sam samo opet ružno sanjala, razmišljam dok se vraćam u stvarnost u kojoj svi složno pevamo o ljubavi:

…ali nje nema da kao onda strese snijeg sa svoje kose. I ja ne mogu, sve i da hoću, zaboraviti…

Ali nje nema. Ali nje nema, ponavlja neki glas u meni. Baš kao ni žene iz Čoline pesme, tako više nema ni te zemlje koja je ovde ipak prisutna: u najvećim hitovima iz njenog doba, na koje publika vrišti, u samoj publici, koja potiče sa njenih prostora, a tu je i njena zastava, kojom maše jedna grupa prisutnih.

I ja ne mogu, sve i da hoću, zaboraviti…

Onda opet čujem glas u sebi: rekli su da je nestala u krvi. Zar nisu rekli da smo se međusobno poubijali u skladu sa našim balkanskim mentalitetom?! Zar nisu rekli da smo bili i ostali večito bure baruta?! Oni što su čitali Ivu Andrića i pročitali da je Bosna zemlja mržnje iz koje treba pobeći?! Ali u širem kontekstu ne samo Bosna, već celi jugoslovenski prostor. Znate, oni što sve o nama znaju bolje od nas samih, pa tako bolje poznaju i Andrića. To što smo ga mi i čitali i živeli ono o čemu smo čitali, to nije bitno. Ni to što smo ga mi pročitali do kraja, pa znamo da je njegov lik koji beži od „zemlje mržnje“ završio tako što je poginuo u Španskom građanskom ratu.

Španskom građanskom ratu!? Onom ratu čije posledice Španci i danas osećaju? Ah, kada bi imali problema samo s prošlošću… Jesam li ja ono doživela da moj sagovornik iz Valensije s pažnjom sluša o svakom detalju moje posete Sevilji, ali nema nameru da posjeti, niti da čuje ni reč o mojim utiscima iz Barselone? Ili ono dvoje mladih ljudi, koje sam svojevremeno srela u Oksfordu, koji nisu želeli da sede jedno pored drugog jer je njemu iz Sevilje ona „htela da uništi domovinu“, a ona iz Barselone je „samo koristila svoje demokratsko pravo na demonstracije“ s ciljem otcepljena Katalonije? A što se uopšte Katalonija nije otcepila? Pa zato jer su otcepljenje želeli „samo“ Katalonaci, a to ipak nije dovoljno.

A šta je bilo sa onim Belgijancem iz Antverpena, koji mi je s onoliko mržnje i onako podrugljivo objašnjavao kako Flamanci gledaju na Valonce?! Jesam li ga sanjala? Jesam li sanjala one Grke na Kipru, koji ne skrivaju mržnju prema Turcima, one koji ni po cenu gubitka posla, ne žele da odu na sever ostrva? Ili one Turke, koji od invazije, nisu kročili na jug? A to je beše ona zemlja, koja je uprkos zidu u sred glavnog grada Nikozije, članica EU?

Šta je bilo sa onim katolikom, kojeg sam između ostalih srela u Belfastu, onim ostrašćenim nacionalistom koji nije ni pokušao da sakrije mržnju prema svim protestantima, koji mi je govorio o tome kako katolici slave svoje „heroje“, i molio me, jer se plaši, da što pre napustimo mesto gde se noću zatvaraju čelična vrata na zidu koji deli grad?! Zid? Čelična vrata? Zar to nije onaj konflikt za koji se EU, inače dobitnica Nobelove nagrade za mir, svojevremeno hvalila da ga je već samim svojim postojanjem bila uspešno rešila?! Ili sam možda sanjala i taj zid?! Možda je on zapravo bio na nekom našem balkanskom tlu.

Zamišljam tog katolika kako zagrljen sa nekim protestantom peva neku britansku verziju Čaje šukarije. A ne, ne mogu ga ni zamisliti…

A ovdje gledam i slušam:

„Ponekad kao pod narkozom
Sanjam kako putujem vozom
Prvo ide, Sarajevo, Skoplje
Preko Kraljeva, Niša i Valjeva
Onda Split, pa onda Rijeka
Preko Pule i Osijeka

Sarajevo, Zagreb, onda Beograd
Pa tek onda Novi Sad
Sarajevo, Beograd preko Tuzle“, …

peva publika u transu. U tom transu, zaista kao pod narkozom, postoji neki voz koji saobraća od jednog do drugog grada, a između njih nema granica.

Nema ih ni onda kada Čola sa stotinama nas zapeva: „Ako te odvedu sve će da se sruši, pamti me k’o prijatelja, čuvaj me u duši. I onda kad misliš da je prekasno za snove, za sve…“

Za snove nije prekasno. Za snove da će nas u nekom narednom odmeravanju sopstvenih interesa poštedeti veliki i moćni, baš kao i domaće kabadahije i nacionalisti.

Nas, koje su prvo uverili da smo različitiji, nego što zaista jesmo, ubedili da se mrzimo više nego drugi, slagali da se međusobno ugrožovamo, a onda im je sve bilo lako…

Nas, koji smo odrastali uz Čoline pesme o ljubavi, a iz toga zanosa su nas produbili topovi.

Nas, za koje su – i veliki i mali – rezervisali mesto večitih palikuća.

A mi, eto, i nakon svega i dalje pevamo. O ljubavi. Zajedno.

Hej, gradovi kuda nas vode ovi drumovi, pevali su bivši Jugosloveni sa svojom omiljenom zvezdom. U Frankfurtu.

To gde nas vode ne znamo već odavno, ali znamo gde su nas doveli i kako su nas doveli tu gde jesmo.