Ovde se sada ljubi tri puta

U dupke punoj Dvorani kulturnog centra Beograda, nakon projekcije „Jagoda u grlu“ organizovan je i razgovor s nekim od ključnih autora i protagonista ovog projekta među kojima su bili: reditelj i scenarista Srđan Điđa Karanović, glumci Branko Cvejić, Bogdan Diklić, Gala Aleksić Videnović, scenograf Miljen Kljaković Kreka, kompozitor Zoran Simjanović.

Razgovor je moderirao Nikola LJuca, reditelj rođen 1985. kada je snimljen ovaj, njemu omiljen film. To je prilično neobično budući da je retko koje ostvarenje kao ovo, i od strane publike i ovdašnje kritike, kad se pojavilo, dočekano na nož. Gledaoci su se toliko identifikovali sa junacima iz serije da su njihovu sudbinu u filmu doživeli posve lično. Srđan Karanović je rekao da su ga ljudi zbog „Jagoda u grlu“ napadali na ulici i preko telefona.

– Imao sam anonimne pozive i pisma gde su mi se spominjali roditelji, slali su me dođavola, govorili su mi da nisam smeo to da im uradim. To što sam im uradio bilo je u stvari uništavanje iluzija koje su stekli serijom. Kritika u Jugoslaviji je bila slično orijentisana. Svi su očekivali nešto drugo, neku 11. epizodu serije, a dobili su jednu gorku pilulu čemu sam se ja, potajno, verujte mi, radovao jer je to ono što sam hteo – kazao je Karanović.

Prema njegovim rečima, „Jagode u grlu“ su film u kome je, od svih filmova koje je uradio, do kraja ono što hteo.

– Uradio sam ga s najmanje kompromisa i, to je to – kazao je.

Film je u inostranstvu, međutim, prošao mnogo bolje o čemu je govorio Branko Cvejić, koji je bio na Festivalu u Veneciji i svedočio izuzetno dobrim kritikama u italijanskoj štampi.
Takođe, bilo je i drugih ljudi u Beogradu koji su tvrdili da je to Karanovićev najbolji film, pa možda i najbolji jugoslovenski film svih vremena. Uglavnom, „Jagode u grlu“ su obeležile kontradiktorne reakcije.

– Mislim da je film podigao priličnu prašinu koja se još uvek nije slegla. Posle 10 godina junaci serije već imaju 40 a mislim da je to doba kad polako počinje da se shvata da su razne iluzije izgubljene, da nešto što je moglo da se uradi sa sopstvenim životom nije urađeno i onda se na silu, uz pomoć alkohola, priziva neko vreme šašave mladosti. Međutim, to prizivanje je deplasirano i oni svi završavaju kako mi se čini da smo i mi. Ne zaboravite da je to 1985, pet godina pre raspada naše mile domovine Jugoslavije, neki đavo se osećao u vazduhu i taj film je u neku ruku bio i i anticipacija svega onoga što će nam se desiti. Svi smo nešto mogli, a nismo uradili. Tu mislim pre svega na sebe. Iako nikad sa svojim vršnjacima nisam lumpovao na sličan način u nekoj kafani na reci – osećaj koji izbija iz te pričice je u stvari moj – kazao je Karanović.

„Jagode u grlu“ su isprovocirale i priču o nastavcima filmova i serija, pa je tako za potencijalni treći deo Diklić predložio naziv „Jagode u grobu“. NJega je, kako je rekao publici, držalo izuzetno dobro raspoloženje kad je ponovo gledao seriju, međutim, „Jagode u grlu“ – a to je bilo očigledno – duboko su ga potresle.

– Sada sam na ivici suza. Veoma me je ganuo film, ne zato što se mene lično tiče. Da sam ja jedini, bilo bi lako, a mislim da ta generacija, računajući i mene i sve ljude koji su živeli u bivšoj Jugoslaviji, sve to nije zaslužila. Zaslužili su jedan mekši sentiment a ne da se suoče sa ovom tragedijom življenja – konstatovao je Diklić dodajući – Da ne budem baš u komemorativnom tonu, u ovom filmu smo Mira Banjac i ja doživeli svoj jedini filmski poljubac.

Potpuno drugačiji, taman ton filma koji, osim na početku kroz muziku i nekoliko kadrova, nema ničeg više nostalgičnog u sebi, sažet je u njegovoj vizuelizaciji ali i na eksplicitan način kroz scenario. Nekoliko replika među kojima je i „Ovde sa sada ljubi tri puta“, koju izgovara Bane Bumbar kada dočeka u Beogradu Mikija Rubirozu, nagoveštaj je krvavog raspada zemlje. U knjizi posvećenoj jubileju serije, autora Stefana Arsenijevića i Maje Medić, u intervjuu reditelj Karanović objašnjava da je ova scena može biti uvela običaj u domaćem filmu da se Srbi ljube tri puta. Boca u filmu kaže:

„LJudi su postali apatični, džangrizavi, agresivni i zli“, a Bane konstatuje, „Nema više sreće, nema više igre!“ I, zaista, ovaj film bez pardona suočava s time publiku i, što je još teže za podneti, s vremenskim odmakom, može da odgovori na pitanje „šta je bilo posle“ i kada su u pitanju nove generacije. U „Jagodama u grlu“ njih delegiraju: Žarko Laušević, Gala Videnović i Banetova deca.

– Kao što sam iskreno razmišljao o svojoj generaciji praveći seriju, isto tako sam iskreno mislio o svojoj generaciji i njenoj sudbini deset godina kasnije. Tada sam i snimio film – kazao je reditelj. Eventualnog nastavka prema njegovim rečima neće biti. Tako stoji i u knjizi: „Neću da se snimim ni za ličnu kartu. Ništa. Gotovo je što se mene tiče“, zaključio je Karanović.

Inspiracija za Kusturicu

Splav na kojem se okuplja stara ekipa na inicijativu Mikija Rubiroze, koji stiže u Beograd iz inostranstva, u jednoj upečatljivoj sceni se odvaja od obale i nastavlja besciljno da plovi. Osim što je dobro snimljena, ova scena se očito mnogo dopala i reditelju Emiru Kusturici, pa ju je u svojoj verziji interpretirao u „Andergraundu“.