Ovi glumci su zaslužili Sretenjski orden

Predsednik SAD iskoristio je taj oproštajni momenat da nekim od najznačajnijih živih ikona američke pop kulture poput arhitekte Frenka Gerija, Brusa Springstina, ok i svojih vatrenih pristalica Toma Henksa i Elen Deženeris, dodeli najviše priznanje „Medalja slobode“. Tom prilikom ipak, najupečatljiviji prizor, bio je pijedestal na kome su se zajedno (a nikad u istovremenom filmu) našli, ovenčani pomenutim ordenom, Robert Redford i Robert de Niro, sada u dubokoj osmoj deceniji svojih života, zvezde zlatne epohe Holivuda 70-ih i 80-ih godina prošlog veka. Na drugoj strani, ekspredsednika Srbije, pratila je fama da je u svom četvorogodišnjem mandatu podelio sijaset različitih odlikovanja, no činjenica je da su ovde u tom istom umetničkom esnafu, ekvivalentan (Sretenjski) orden od kad je ustanovljen dobili samo Jovan Ćirilov i Dejan Mijač – 2012. iz ruku Borisa Tadića, i još, Marija Crnobori 2013. i Đorđe Marjanović 2015. od Tomislava Nikolića. Pisac ovih redova, stidljivo je, ali bezuspešno sugerisao Jasmini Mitrović Marić, tada savetnici predsednika, da su dve istinske glumačke legende u poznoj ali vitalnoj starosti, zaboravljene od šire kulturne javnosti Đorđe Jelisić i LJubomir Ubavkić Pendula (potonji štaviše i predsednikov zemljak), zavredili tu čast. Obojica su u međuvremenu preminuli, nažalost kao i Dragan Nikolić, Bata Živojinović, LJubiša Samardžić, Toma Kuruzović, Đuza Stoiljković, Mira Stupica, Nikola Simić, Bora Todorović, Ružica Sokić, Ksenija Jovanović. Svi navedeni, ako bi vreme propuštenog merili datumom ustanovljenja pomenutog Sretenjskog ordena i zadržali samo na glumcima u trećem dobu. Ovaj tekst skromni je podsetnik kancelariji ordena predsednika Republike Srbije, za ukaz koji je morao biti donesen u nedelji državnog praznika – Sretenja, ali će biti dovoljno fer i sasvim ok i u nedelji nakon lokalnih beogradskih izbora. Kultura sećanja iznad je dnevne politike, kandidature za gradonačelnika i liste selebriti odbornika. Jedini kriterijum predloga je činjenica da su navedeni rođeni pre onog rata, u prvoj Jugoslaviji čiju stogodišnjicu ove godine obeležavamo, kao takvi klasići na početku i iz povodu pomenutih, Redforda i De Nira. Zato o svima tek nekoliko šturih, za reminiscenciju, dovoljnih wikipedia rečenica.

Branka Veselinović (1918) poslednji je živi svedok nastanka i postojanja emisija „Veselo veče“ i „Servisna stanica“ koji predstavljaju početak tog radijskog i telelevizijskog komediografskog žanra i dramaturgije. Onog koji je proslavio tandem Mije i Čkalje i uveo masovne medije kao pop kulturu u naše domove. Igrala je u prvoj predstavi JDP-a 1948. „Kralj Betajnove“, dobila Sterijinu nagradu 1964. Sa suprugom Mlađom bila je ovdašnji pionir humanitarnog rada kroz njihovu fondaciju za pomoć invalidnoj deci, kao takva jedan od prvih domaćih ambasadora UNICEF-a.

Mira Banjac (1928) je ne samo ženski pandan, već i etalon Pere Dobrinovića našeg vremena. Neko čiji bi spomenik za života mogao da jednako stoji pored pomenutog, ispred SNP-a u Novom Sadu. Kao i pored Radmilovićevog Ibija na platou Ateljea 212 u Beogradu, drugom gradu i pozorištu koji je obeležio njenu karijeru. Mira je živi spomenik antropološkom profilu žene sa ovih prostora, hrabra i duhovita, a zapravo senzibilna i introvertna majka i keva, uloga koju je najčešće igrala. Učestvovala je u NOB-u, dobitnica je tri Pulske arene, dve Sterijine nagrade, Dobričinog prstena, Sedmojulske nagrade Srbije.

Renata Ulmanski (1929) divna je i draga „Olivia de Heviland“ naše kinematografije u onom širokom spektru od frau Jule za koju je dobila Arenu u Puli davne 1957. i frau Gabrijele u obe ekranizacije „Pop Ćire i pop Spire“ – Soje Jovanović. Majka Milana Maljevića u Bauerovom „Salaš u malom ritu“ serijalu. Omiljena Pekićeva glumica od „Ludog belog kamena“ za kog je dobila Steriju, do Generala u srodstvu po oružju. Članica glumačkih sastava SNP-a, BDP-a i Ateljea 212, supruga i udovica Mirka Tepavca.

Milena Dravić (1940) poslednja je metafora koja nas vezuje za prostor i vreme, velike i bivše, lepe i drage, zajedničke države Jugoslavije, možda jedino ona onako kako još danas, kraljica Elizabeta simbolizuje Britaniju. Preostali član velike četvorke YU filma koji je činila sa Batom, Dvornikom i LJubišom Samardžićem, jedina dobitnica Kanske Zlatne palme i druga polovina portreta naše bolje prošlosti sa suprugom Draganom Nikolićem. Dvogodišnja pauza u javnom životu, učinila je njeno prošlogodišnje uručivanje – prijem Dobričinog prstena, kulturnim događajem godine i verovatno i dalje najobožavanijom osobom bez presedana.

Vlasta Velisavljević (1926) ove godine obeležava osam decenija od svoje prve dečačke pozorišne uloge u teatru na Manježu, tu gde je danas Jugoslovensko dramsko pozorište i čiji je i dalje aktivni član. Glumac u rasponu od Glogovčevog partnera u Hamletu do poslednjeg živog aktera kultne predstave „Buba u uhu“. Dvostruki logoraš od nacističke Nemačke do komunističkog Golog otoka, svojom vitalnošću slavi život, a radom i delom svedoči istoriju televizije Beograd, od svoje prve uloge 1958. NJegov IMDB kultnih epizodnih uloga, zapravo je hronologija našeg serijskog igranog programa.

Miodrag Radovanović (1929) popularniji kao Mrgud, verovatno je uz Krigera, kao Šicer iz Bauerovog Salaša u malom ritu, najpoznatiji Nemac – etalon negativca do naših dana, ali i jedan markantni Dositej Obradović u kultnoj seriji o Vuku, ambasador u istoimenom filmu Fadila Hadžića. Već skoro sedam decenija, aktivni je član JDP-a gde u aktuelnoj postavci Mletačkog trgovca, igra čak u tri epizode. Poslednje društveno priznanje, orden zasluga za narod sa zlatnim vencem dobio je još davne 1977.

Voja Mirić (1933) veliki i značajan glumac onog vremena jugoslovenskog filma, danas potpuno zaboravljen od ne samo šire javnosti, već i sopstvenog esnafa. U svojoj bogatoj karijeri od 1960. do 1986. kada se potpuno povukao iz javnosti, istakao se ulogom Ahmeda Nurudina u filmskoj ekranizaciji romana Meše Selimovića – 1974. „Derviš i smrt“. Sve da ništa drugo nije odigrao, tim kastingom gde su i Bata Živojinović, Boris Dvornik, Branko Pleša, Pavle Vujisić i Olivera Katarina, postao je deo antologije nacionalne umetnosti i filmske lektire.

Božidar Stošić (1937), kada bi pozorišni Beograd bio njujorški Brodvej, Bole Stošić bi bio prvak njegove mjuzikl scene. Rođen u Skoplju, najstariji je član Pozorišta na Terazijama, neizostavan, bez alternacije i u najnovijoj podeli, njene najveće produkcije „Fantoma u operi“. Zapažen kao Čvrga Mitrović u debi filmu „Prozvano je i V -3“ o streljanju đaka Kragujevačke gimnazije, do danas ostao je karakterističan u toj tipičnoj epizodi malog čoveka i Balkanskog antiheroja.

Mihailo Janketić (1938) jedan je od poslednjih velikana našeg pozorišta po čijim ćemo ulogama, od LJube Vrapčeta u „Kad su cvetale tikve“ do Vojvode Živojina Mišića u Kolubarskoj bici, pisati i pamtiti istoriju srpskog teatra, za sve za šta je zavredio četiri Sterijine nagrade i Dobričin prsten. I isto stoji i vredi za televizijska ostvarenja poput serija: Čedomir Ilić, Otpisani, Nepokoreni grad, Zimovanje u Jakobsfeldu, Sivi dom, svega nastalog pre epohe 90-ih.

Na kraju krajeva, činjenica je da Srbija nema instituciju i omaže poput onih Američke filmske akademije i Hola slavnih, nedovoljno pozorišnih statua Joakima Vujića, filmske nagrade za životno delo Pavle Vujisić ili glumačkog Dobričinog prstenja. Kako su ukinute nacionalne penzije ne bi smeli zaboraviti ni one žene i glumice poput Žiže Stojanović (1930) i Eve Ras (1941) koje su svoju egzistenciju pod stare dane, morale zbrinjavati učešćem u reality formatima. Niti ostati nepravedni u zaboravu velikih glumačkih epizodista Dejana Čavića (1934) i Zorana Rankića (1935). Glumce treba slaviti za života, voleti ih brižno i jednako u trećoj deceniji kao na vrhuncu slave kao što smo voleli i kao što ćemo patiti za Nebojšom Glogovcem. Velike suze prolivene u crnoj seriji 2016. i u nedelji za nama ili ogroman jed zbog prekrečenih murala, dokaz je da su oni istovremeno poslednja božanstva u koja iskreno verujemo i jedini bližnji prema kojima osećamo empatiju.

Autor je izvršni producent UK Parobrod