Ovo je knjiga o Draganu Nikoliću glumcu

Povodom predstavljanja umetničke biografije Dragana Nikolića „Gospodin Mangup“ u izdanju Lagune, okupili su se svi – kolege glumci, prijatelji, poštovaoci, novinari, snimatelji, fotoreporteri… Biografiju je sa velikom posvećenošću uredila i priredila Radmila Stanković, novinarka Nina, koja je uprkos velikoj gužvi uspela da nađe vremena i za Danas. 

*Umetnička biografija „Gospodin Mangup“ specifična je po tome što je okupila znalce iz svih područja na kojima je Dragan Nikolić stvarao. Budući da ste je Vi priredili i uredili, da li je bilo teško okupiti sve te ljude? 

– Nije, jer nema nikog ko se nije odazvao pozivu. Neki od sagovornika su poslali svoje pisane tekstove, priloge, poput Paola Mađelija iz Hrvatske i Slobodana Unkovskog iz Makedonije. Naravno, sve je počelo jednog dana kada je gospodin Andrej Bele, prvi čovek Grand kafe, pozvao Milenu Dravić i predložio da se radi monografija o Draganu Nikoliću. Milena je pozvala Milana Vlajčića i mene, razgovarali smo sa gospodinom Beleom, gospođom Slavicom Lalović i ostalima iz ekipe Grand kafe koja je svesrdno pomogla da ova monografija stigne u izloge Laguninih knjižara. Naravno, zasluge za ovu knjigu pripadaju autorskom timu koji čine još: Aleksandar Saša Milosavljević, Predrag Perišić i Goranka Matić. Predgovor je napisao književnik Dušan Kovačević, a pored pomenutih reditelja u knjizi su još kazivanja: Zdravka Šotre, Dejana Mijača, Ljiljane Todorović, Miroslava Lekića, Miše Radivojevića, Bore Draškovića, Miloša Radovića. Tu je i tekst novinara i glavnog urednika Danasa Dragoljuba Draže Petrovića. 

*Budući da ste Dragana Nikolića poznavali i da ste bili prijatelji, verovatno je pisanje knjige bio veliki izazov. Kako ste uspeli da pomirite lično i profesionalno? 

 – Ovo je knjiga o Draganu Nikoliću glumcu: pozorišnom, filmskom i televizijskom. Moja osnovna namera bila je da se osvetli njegov lik umetnika – glumca, koji je često bivao skrajnut, jer su ljudi obožavali Dragana Nikolića šarmera, Krstaša, velikog kavaljera. O tom Draganu je govoreno i pisano. O Draganu koji je ostavio ogroman trag u jugoslovenskom filmu, televiziji, o Draganu kao pozorišnom glumcu se manje govorilo. Zato je ova monografija pokušaj da ostane verodostojan i dostojan trag o ovom velikom glumcu o izuzetnom čoveku. 

*Dragan Nikolić je postao fenomen jednog vremena. U čemu je ključ njegove popularnosti, on je jedan je od retkih glumaca koga su voleli svi – i običan svet i filmska, televizijska i pozorišna kritika? 

 – Njegova popularnost je delom bila posledica uloga koje je tumačio, ali i posledica njegovog ponašanja, koje su ljudi prepoznavali kao stil života čoveka koji je živeo veoma časno, koji je bio skroman i jednostavan, koji je umeo da pomaže ljudima i to nepoznatima u nevolji. U Draganovim životu nije bilo mrlja koje bi okaljale njegov moralni lik. Nije bio zloban, radovao se uspesima svojih kolega i, kako kaže u knjizi Dejan Mijač, bio je deo glumačke i ljudske elite koju je imala nekadašnja Jugoslavija. I Srbija, naravno.

*Dragan Nikolić i Milena Dravić su verovatno među prvima na našu televiziju doneli pravi šou program poput onih na Zapadu, bio je to „Obraz uz obraz“. Da li mu je rad na televiziji pomogao ili odmogao u bogatoj i poštovanja vrednoj karijeri?

– Dragan je voleo televiziju. Sećam ga se kada je stekao prvu popularnost kao voditelj zabavno-muzičke serije „Maksimetar“. Tada sam uradila i svoj prvi intervju u karijeri za beogradski omladinski list „Susret“. Sa Draganom, naravno. Za to vreme, Gaga je bio jedinstvena televizijska pojava za mlade. Potom je bio opet opšte omiljeni lik iz „Obraza uz obraz“, pa Prle iz „Otpisanih“… Naravno da su ga ljudi voleli kao televizijskog junaka, ali su ga kritičari cenili i kao pozorišnog glumca, što je jasno iz ove monografije kada se pročitaju izvodi iz kritika koje su pisali najcenjeniji pozorišni kritičari. Da li bi imao drugačiju karijeru da nije bilo te popularnosti, koju je strekao u startu kao TV junak, ne znam. Mislim da je mnogo toga što je mogao da igra u pozorištu propustio, jer je bio odgovoran prema Ateljeu 212 i drugim pozorištima i nije hteo da prihvata uloge znajući da ga čekaju snimanja na filmu i televiziji.

Ljuba Vrapče

*Postoji li neka uloga koju je Dragan silno želeo, a nije je odigrao?

– Da, bio je to je to lik Ljube Vrapčeta iz romana Dragoslava Mihajlovića „Kad su cvetale tikve“. Postojala je ideja da taj film snimi Žika Pavlović, reditelj kome je Dragan celog života bio zahvalan što mu je dao ulogu u filmu „Kad budem mrtav i beo“. Međutim, taj film se nije dogodio. Na Draganovu veliku žalost, dogodilo se da Žika Pavlović više nikada nije pozvao Dragana da igra u nekom njegovom filmu. Gospodin Dragan Nikolić se do kraja Žikinog života družio sa ovim piscem i rediteljem, ali nikada ga nije pitao zašto. Mangup Dragan Nikolić mi je ponekad govorio da je, eto, razočarao ćaleta, kako je zvao Žiku, pa je normalno da mu više nije dao nijednu ulogu.

Gluma je jedna obična stvar

Pred odlazak na operaciju, molio me je da zapišem jednu misao, sa idejom da ćemo je kasnije staviti negde u njegovu knjigu. I zapisala sam: „Gluma je jedna obična stvar. To nije nikakav izum, iako se neki trude da to tako tumače. U glumi jednostavno moraš da odgovoriš na pitanje ko si, šta si, gde si. To je suština Stanislavskog.“ Dragan Nikolić je za života odgovorio na ta pitanja. Kao glumac i kao visoko moralna osoba.

(Iz teksta „Sanjali smo“, Radmile Stanković)