Ovo je sjajna priča o debalansu između nacionalizama i civilizovanih ljudi

Pojavi se jedan mali, običan čovek, sa ovakvom inicijativom, u ime normalizacije odnosa. Ja mu se, kao građanin Bosne i Hercegovine, antifašista i poštovalac dela Božidara Jakca, zahvaljujem. A mogu slobodno da kažem da se zahvaljujem i u ime svih građana – i grada Jajca i cele Bosne i Hercegovine, kao i svih onih koji poštuju tekovine Narodno-oslobodilačke borbe, jer su to dragocena dela – kaže u razgovoru za Danas sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, o akciji Stojana Matića, kolekcionara iz mesta Gaj kod Kovina u Banatu, o kome je Danas pisao u vikend broju (9-10. maj).

Podsetimo, Matić je odlučio da vrati vrednu kolekciju slovenačkog slikara Božidara Jakca Republici Bosni i Hercegovini, koja je bila vlasnik ovih umetnina dok tokom bosanskog rata nisu opljačkane iz Muzeja AVNOJ-a u Jajcu. On je na bečkom buvljaku kupio ukupno 32 crteža, krokija i portreta, koji su najvećim delom nastali tokom Drugog svetskog rata. Pomoć u svojoj nameri potražio je od Emira Hadžihafizbegovića.

„Želim izraziti svoju sreću i zadovoljstvo što sam upoznao tog vrlo pametnog, obrazovanog, emotivnog, moralnog i čestitog čoveka. On se meni, pre nekih godinu dana, javio na Fejsbuk, i rekao da bi trebalo sa mnom da popriča o nečemu bitnom. Kada smo se čuli, ispričao mi je da ima jednu dragocenu stvar, koju bi voleo da vrati u Bosnu i Hercegovinu, a da je mene izabrao da budem neki „bajpas“ između povratka tog nacionalnog kulturnog blaga koje je opljačkano u Muzeju AVNOJ-a u gradu Jajcu. To je jako skupa kolekcija i on je mogao da je unovči. Sam taj čin govori o njemu kao o ličnosti i čoveku“, priča Hadžihafizbegović.

Tokom njihovog prvog susreta u Sarajevu, Matić je, kako kaže, insistirao da on preuzme kolekciju i da je odnese u Jajce.

„Rekao sam mu da ja to mogu da preuzmem, ali da mi ne pada na pamet da to bez njega nosim u Jajce. On je spiritus movens cele priče. Preuzeo sam dela u Beogradu, početkom marta, u sami sumrak korone, kada smo igrali predstavu „Sjećaš li se Dolly Bell“ u Madlenianumu. Kad smo se vratili, već je krenula frka – samoizolacija, karantin, vanredne mere…“, objašnjava glumac, dodajući da je već 15. marta sve trebalo da bude u Muzeju. Oni sad, kako kaže, čekaju da se ponovo otvore granice. O njihovom dolasku obavešten je i načelnik opštine Jajce, koji ih sretno očekuje. Nada se da će za dve-tri sedmice, Stojan Matić i on odneti 32 crteža Božidara Jakca u Muzej AVNOJ-a, koji su nestali u vreme agresije na Bosnu i Hercegovinu.

„Ja sam tu neka kolaterala, ali mi je imponovalo, jer je Matić imao veliko poverenje da meni uruči sve te crteže. Rekao sam da možemo da idemo samo zajedno, pa da i on u Bosni kaže šta ga je sve ponukalo da to učini, kao što je već objasnio u intervjuu za vaš list“, kaže Hadžihafizbegović.

On dodaje da je Božidar Jakac bio vrhunski umetnik, te da su sve njegove grafike i portreti, neizmerno blago, koje tematizuju otpor partizana protiv fašizma.

„To blago je bilo opljačkano i završilo je na nekom buvljaku. Zato je ovo jedna sjajna priča o srušenom sistemu vrednosti koji mi živimo, debalansu između istine i laži, ljubavi i mržnje, nacionalizama i civilizovanih ljudi. A ja sam samo mali deo te priče“, ističe Emir Hadžihafizbegović.

Na pitanje da li ova priča, kao i aktuelni period izolacije i karantina, pokazuje da se bez umetnosti ne može, i da je ona ta koja povezuje ljude i briše granice, on podseća na čuvenu anegdotu o Vinstonu Čerčilu, koji je za vreme Drugog svetskog rata odlučio da ne oduzima novac kulturi uz rečenicu – šta ćemo onda da branimo.

„Nakon svih frustracija, izolacija, manipulacija, sa ogromnom većinom ljudi, koji su bili ograničeni, a nije im se najbolje objasnilo ni u Srbiji, ni u Hrvatskoj, ni u Bosni, ni bilo gde, zašto su tako dugo utamničeni, mislim da će ljudi mentalni rebalans prvo tražiti u iluziji. U bioskopu, teatru, izložbama, koncertima… Programima koji afirmišu duh. Već dugo planetarno atrofira ljudski duh. Dozvolili smo da jedan sotonski svet, koji se paralelno razvijao poslednjih trideset godina, ne samo dobije legitimitet, nego postane i standard. Te opskurne farme, zadruge, droga… Taj sotonski ambijent je doživeo svoje svetlosne trenutke. Tako da svaki čovek na planeti, koji nakon ovih 70 dana korone, ne izađe sa određenim korektivima – poslovnim, porodičnim, duhovnim – ne pripada ljudskoj vrsti, nego je otvorio sam sebi put ka zombiju“, smatra Hadžihafizbegović.

On ističe da je Vilijama Foknera, u svom obraćanju na dodeli Nobelove nagrade, rekao da „ne pristaje na kraj čoveka“, što je važno za priču o Stojanu Matiću.

„Kultura u vremenu koje je pred nama mora biti ishodište u kome ćemo pomoći ljudima da naprave mentalni, duhovni i civilizacijski rebalans. Ja duboko verujem da će granice Evropske unije, što je najčešće spominjana sintagma u poslednjih 20 godina u našoj regiji, u vremenima koje su pred nama, biti omeđene kulturnim identitetima. Više su za promociju jedne Irske učinili Džojs, Beket, Bernard Šo, Oskar Vajld i Bono Voks, nego bilo koji političar u poslednjih sto godina. Korporacije se mogu baviti neokolonijalizmom, ali ne mogu odneti Srbiji jednog Crnjanskog ili šumadijsko kolo, Danila Kiša, Pekića, Borku Pavićević, Milenu Dravić, Dragana Nikolića… Ne mogu Bosni i Hercegovini odneti sevdalinku, Safeta Isovića, Mersada Berbera, Abdulaha Sidrana…“, priča glumac.

On, kako kaže, vidi da su ministri vrlo škrti na davanju novca kulturi.

„Vlasti ne vole kulturu jer od mislećih ljudi kreće bunt. Od mislećih ljudi se dešavaju tektonike unutar društava. Oni ne idu u pozorište, na izložbe, oni ne čitaju knjige… To su akulturni ljudi. I onda se čudimo što je Tito izdvajao tri-četiri odsto za kulturu a ovi naši ispod jedan. Mi živimo u jednom trenutku gde je zlo aktivno, a dobro pasivno. Zato se svi moramo potruditi da se to promeni, jer je to ponižavanje čoveka o kome je pričao Fokner. I zato je važno sve ovo što radi Stojan Matić“, zaključuje Hadžihafizbegović.