Ovo nije bilo jedno snimanje, ovo je bio jedan život

Ostvarenje koje se našlo u takmičarskom programu Venecijanskog festivala do sada je prikazano u Londonu, Lisabonu, Moskvi… a publika u Beogradu će imati priliku da ga pogleda na otvaranju predstojećeg Festa, kada bi trebalo da dođe i italijanska glumica Monika Beluči, koja igra glavnu ulogu. Tokom nekoliko meseci od svetske premijere, strani mediji najviše su pisali o priči filma koji govori o ljubavi i ratu, Kusturici u glavnoj ulozi, Moniki Beluči, koja u filmu govori srpski… Na domaću publiku najveći utisak ostavila je Sloboda Mićalović, koja je ovom ulogom u potpunosti izašla iz kalupa koji joj je spletom okolnosti dodeljen, kako to obično biva u domaćoj kinematografiji.

– To je veliki problem za glumce. Mi svi hoćemo da igramo što različitije uloge. To je izazov. To nas i uče na Akademiji. Tako želimo i da se izrazimo. Ne želimo da se izražavamo svaki put na isti način. Onda se tu javlja finansijski momenat. Da vi morate od nečega da živite. Uvek napravite neki kompromis, koji je u startu loša stvar, kada je umetnost u pitanju. To je ono što je mene Kusturica naučio. I što je stalno ponavljao. U umetnosti nema kompromisa. Koliko god to surovo zvučalo. Ali jedino tako možete da bude vrhunski umetnik u onome što radite. Ali sad imam utisak da sam imala neverovatnu sreću da mi se desilo ovako nešto. Prvi put kada sam pročitala ulogu, znala sam da ja to mogu. Bez ikakvih predrasuda. Nisam rekla: „Pa ne znam da li je ovo za mene“. Što se često dešava. Naprotiv, bila sam potpuno oduševljena i rekla sam da to želim i mogu. Zahvaljujući Kusturičinom velikom iskustvu i daru, mogla sam da uradim šta hoću. Da mi je rekao da pomerim zid, čini mi se da bih uspela – kaže za Danas glumica.

Ona dodaje da joj reditelj nije tačno objasnio šta je to u njoj video što možda drugi reditelji pre njega nisu.

– Rekao je da me je video u „Ranjenom orlu“. Uhvatio je delić toga. Kako to obično biva kod velikih reditelja koji znaju da prepoznaju nešto što im treba, rekao mi je da je video neku vrcavost, energiju i tugu koju nosim. Da je to ono što njemu treba i da misli da ja to mogu da iznesem. Naravno, trebalo je vremena da uđemo u čitav sistem. Ali kad smo se našli u hotelu „Platani“ u Trebinju, nakon što smo dve godine pričali o tom liku, videli smo jednu devojku koja radi na recepciji. Samo smo se pogledali i shvatili oboje da je to ta žena koju treba da igram. To je značilo da smo na dobrom putu i da se razumemo. Sve ostalo je onda je bilo daleko lakše. To je film koji je sniman tri i po godine. Imali smo vremena i da se opustimo i da razmišljamo i razgovaramo o likovima. On je uvek želeo da čuje šta ja osećam, šta mislim o toj ulozi, pa me je onda lagano navodio na ono što on želi, ali koristeći i ono što sam i ja osetila. Nama reditelj kažu da treba da idemo od tačke A do tačke B i da tu treba da pokažemo sve i to u tri dubla. Pa ja to zaista ne mogu – objašnjava Sloboda Mićalović.

Ona ističe da su joj o neobičnom procesu snimanja sa Kusturicom govorile i kolege Vuk Kostić i Miki Manojlović (koji takođe igra jednu ulogu u filmu).

– Kusturica traži sve. Potpunu pripadnost. Uključenost. I ne traži ništa manje nego što on nama daje. A on daje sve. NJegova energija je toliko velika da sve nas drži na okupu. Nekog glumca ili glumicu možda to sputava. LJudi se uplaše. Ja sam to shvatila kao veliki izazov. Avanturu. Ja sam jedna od onih glumica koja je oduvek želela da radi s njim. Ali nisam prišla našoj saradnji sa strahom. Naprotiv. Možda mi je nešto najtačnije rekao Miki Manojlović pre početka snimanja. Rekao je da se igram. Tako je i bilo. Ono što sam od starta raščistila bilo je da ja želim da dam sve što imam za tu ulogu. Ja više od toga nisam mogla – ocenjuje glumica.

Prema njenim rečima, sada će biti teže da se vrati svom poslu.

– Možda sam još uvek ispražnjena. Treba mi vremena da se napunim. Ovo nije bilo jedno snimanje, ovo je bio jedan život. Tri i po godine koncentracija je bila samo na filmu. Teško mi je da spustim standard a znam da moram. Teško mi je da gledam mlade reditelj koji su nedovoljno hrabri – i u rediteljskim rešenjima, i u odabiru glumaca, i u izrazu, i u etici i estetici… Ali ovo je moj život i to sam i ranije radila. Ništa oni nisu manje vredni. Volim da radim sa svim rediteljima. Ovo je bio jedan skok u svemir. Sada sam se vratila iz svemira. Videla sam da je tamo prelepo ali opet moramo da živimo na zemlji – kaže Mićalović.

Ona dodaje da u domaćoj kinematografiji nema mnogo uloga za glumice ali da je situacija daleko teža u pozorištu.

– Glumice su ugrožene oduvek. U pozorištu se to uvek najbolje oseti. Uhvate za jednu glumicu i dok nju ne iscede, ne puštaju drugu da uđe u prostor. Pozorište tu još i najviše trpi – zaključuje Mićalović.

Po receptu prošlosti

– Ovaj film je iskustvo koje ne može da se meri, jer je rađen po receptu prošlosti. Rađen je jezikom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, univerzalnim jezikom, ali jezikom koji se danas retko primenjuje. Kinematografija danas otvara razne prozore, gledaju se filmovi na telefonu, ajpedu…. a sve manje ovako, u bioskopskoj sali – rekao je reditelj Emir Kusturica nakon projekcije na radionici za mlade autore.

Istakao je zatim da je kinematografija u vreme njegovog stasavanja bila „spoj zabave i pameti“, dodajući da je to korespondiralo sa Festom koji je davao najbolje filmove.

– Gledajući ih naučio sam kako treba definisati prostor, junake… Da uverljivost mora biti bar za stepen veća nego u realnosti kako bi se postigla ljudska egzistencija u pravom smislu, uključujući i to kako je ona prikopčana na istorijske tokove – kazao je reditelj.

Kako je istakao, oko ovog ostvarenja okupila se grupa ljudi koja je posvećena filmu sto odsto, te da se rezultati postižu „samoubilačkom akcijom koja je zapravo pitanje biti ili ne biti“.

– Možete misliti šta je značilo četiri godine čekati sunce u zemlji u kojoj sunce nije česta pojava. Jedne godine sunce se uopšte nije pojavilo u Trebinju – kazao je Kusturica.

Napomenuo je, između ostalog, da je „jezik filma je pokazao i svu lepotu Hercegovine“.

– Postoji poznat film „Žena s krajolikom“… Ovde je svaki kadar to – kazao je reditelj.

Glavnu mušku ulogu, Kostu, tumači on, povodom čega je rekao da drugim glumcima, izvesno, nije bilo lako s njim igrati.

– Ovo je potpuno neobičan film sklapan iz delova koji su išli od kraja ka početku, a loši vremenski uslovi su nas primorali da preskačemo scene i neki mlađi reditelj bi se u tome izgubili. Najvažniji je rediteljev osećaj da kao dirigent usklađuje različite energije – rekao je Kusturica.

Retrospektiva velikana Gordana Mihića

Saradnik na scenariju filma „Na mliječnom putu“ bio je Gordan Mihić. NJemu je ove godine na Kustendorfu posvećen program „Retrospektiva velikana“ a pripala mu je i nagrada za buduće filmove, koju dodeljuje ovaj festival. Mihić je autor scenarija za dva filma Emira Kusturice – „Dom za vešanje“ i „Crna mačka beli mačor“, a zajedno su, kako je rekao, pisali još sedam projekata koji tek čekaju na realizaciju, među kojima su i adaptacija Andrićevog romana „Na Drini ćuprija“, film o Pančo Vilji, dok je najnoviji osmišljen po jednoj epizodi iz romana „Don Kihot“. Mihić je u razgovoru sa mladim autorima rekao da ga je Kusturica prvi put kontaktirao kada je bio student FAMU sa predlogom da napiše scenario za film „Sjećaš li se Dolly Bell“. Mihić je kazao da on nije dovoljno dobro poznavao svet Sarajeva, te da ga je uputio na tamošnje autore. Kusturica je snimio posle toga i „Otac na službenom putu“, a obratio se ponovo Mihiću sa idejom da urade film o tada vrlo aktuelnoj temi – trgovini romskom decom u Evropi.

– Seli smo u kola i zajedno pošli na Kosovo odakle je bio najveći broj romske dece, koja su završavala u Italiji gde su prosili za svoje padrone. Ali nakon 20 dana, nismo ništa saznali. Bili smo očajni. Posle nekoliko dana, ja sam u novinama pročitao jednu vest da je uhapšen maloletni P. H. iz Skoplja koji je osam godina krao u Italiji za svog gazdu. Pozvao sam Emira i krenuli smo u Skoplje. Uspeli smo da nađemo pravog Perhana preko jednog milicajca. Tri dana nam je pričao o svojoj babi, ludom ujaku, ćuranu… Ja sam tome dodao priču o jednom romskom dečaku iz mog detinjstva od koga sam prvi put čuo za izraz „vešanje kuće“ – njegov ujak je dizao krov kad god baba nije htela da mu da novac za kockanje. Ja sam napisao scenario, a Kusturica ga je kasnije malo doradio i dopunio prema svojoj viziji – ispričao je Mihić.