Ovogodišnji Nobelovac – pisac koji beskompromisno prodire u sudbinu izbeglica

Nije prevođen kod nas, a u svetu je najpoznatiji njegov roman „Raj“ – kaže Vida Ognjenović

Dobitnik Nobelove nagrade za književnost za 2021. godinu je Abdulrazak Gurna, tanzanijski pisac rođen na ostrvu Zanzibar 1948, a, kako je saopštila Švedska akademija koja dodeljuje najprestižnije književno priznanje u svetu, Gurna je nagrađen za „beskompromisno i saosećajno prodiranje u posledice kolonijalizma i sudbinu izbeglica u procepu između kultura i kontinenata“.

Abdulrazak Gurna već decenijama pripada anglosaksonskoj književnosti, u Englesku je stigao kao student-imigrant 1968. godine, i njegova prva tri romana “Memory of departure” (1987), “Pilgrim’s Way” (1988), “Dottie” (1990) objavljena na engleskom jeziku dokumentuju imigrantsko iskustvo u savremenoj Britaniji.

Gurna se ubraja u vrlo produktivne pisce, do sada je objavio deset romana i niz kratkih priča, a sa romanom “Raj” 1994. bio je u užem izboru za nagradu ”Buker”.

U biografiji novog laureata se ističe da je osnivač i urednik časopisa Wasafiri, da je radio kao profesor postkolonijalne književnosti na Univerzitetu u Kentu, u Kenterberiju, a od nedavno je penzioner.

Dela Abdulrazaka Gurnua nisu prevođena kod nas, i ovogodišnji nobelovac je, nažalost, uglavnom nepoznat našoj književnoj publici i čitaocima.

Kako za Danas ističe Vida Ognjenović, spisateljica i predsednica srpskog PEN centra, Nobelova nagrada kao snažan reflektor osvetljava dobitnika i skreće pažnju javnosti na njegovo delo.

– Retko se međutim kriterij predlagača i žirija slože, a još ređe žiri osluškuje glasove čitalaca i tumača. Ovogodišnji dobitnik, Abdulrazak Gurhan je tanzanijki pisac koji ne živi u Tanzaniji, već o emigraciji i kolonijalizmu piše kao profesor na britanskim univerzitetima. Inače, poznatiji je po studijama o čuvenim kolegama, nego po svojim romanima – napisao je sjajnu knjigu o Ruždiju, ili ranijem dobitniku Nobela, Neipolu. Nije prevođen kod nas, a u svetu je najpoznatiji njegov roman „Raj“. Svakog oktobra kad se objave rezultati Nobelove nagrade za književnost, prisetimo se onih koji je nisu dobili, kao Tolstoj, Borhes, Muzil, ili Breht. Šest puta nominovanog Tolstoja pobeđivali su danas već skoro zaboravljeni pisci kao Bjornson, Frederik Mistral, ili Sjenkjevič. Jednom se čak desilo da je više glasova dobio Osip Lori, nominovan za knjigu o Tolstoju, nego Tolstoj za dela o kojima je Lori pisao. To su paradoksi najprestižnije nagrade koja je podjednako čuvena po ozbiljnim otkrićima, kao i po estradnim promašajima – smatra Vida Ognjenović.

Miroljub Stojanović, filmski kritičar, publicista, urednik izdavačke delatnosti Filmskog centra Srbije i jedan od naših najvećih literarnih posvećenika, kaže za Danas da je obradovan ovogodišnjom odlukom Nobelovog komiteta.

– Jako volim kada pisci iz “trećeg sveta” dobijaju velike književne nagrade, pa i Nobela, jer su toliko zanimljivi, puni života i reprezentativni za savremenost. Tim pre što su kod nas ti pisci ne nedovoljno priznati, nego potcenjeni. Ovogodišnjeg nobelovca Abdulrazaka Gurnua poznajem po sjajnoj knjizi koja se zove “Raj”, za koju je izgubio “Bukera” u poslednji čas. To je knjiga u kojoj on izražava divljenje prema svom učitelju Džozefu Konradu, i preporučujem za prevod našim izdavačkim kućama i druga njegova dela, a jako je produktivan. Gurnu je vrlo cenjen u anglosaksonskoj književnosti i nije mi iznenađenje što je nagrađen, mada sam ja tipovao da će Nobela ove godine dobiti španski pisac Havijer Serkas, sjajan romansijer, pripovedač i esejist, čija dela ovde objavljuje “Arhipelag”- ističe Miroljub Stojanović.

Četiri žene – Arno, Atvud, Ulicka, Ugrešić

Zanimljivo je da su tradicionalni kladioničari za Nobela i ove godine pogrešno tipovali – kao favorite izdvojili su, ponovo, japanskog književnog velikana Harukija Murakamija, američkog pisca srpskog porekla Čarlsa Simića, velikog kenijskog pisca Nguđija Van Tjongu, i čak četiri žene – francusku književnicu Ani Erno, kanadsku književnicu Margaret Atvud, rusku angažovanu spisateljicu Ljudmilu Ulicku, kao i Dubravku Ugrešić.

Pitanja identiteta

U svom najpoznatijem romanu “Raj” (Paradise) kojim se proslavio, Abdulrazak Gurna vodi čitaoce u kolonijalnu istočnu Afriku tokom Prvog svetskog rata, a u romanu “Admiring Silence” (1996) govori o mladiću koji napušta Zanzibar i emigrira u Englesku, gde postaje učitelj.

Roman “Pored mora” (2001) je priča o starijem tražitelju azila koji živi u engleskom primorskom gradu. U gotovo svim delima ovogodišnjeg nobelovca dominiraju pitanja identiteta i raseljavanja, a njegovi literarni junaci stalno konstruišu noviji identitet za sebe kako bi se uklopili u svoja nova okruženja.

Jedan od njegovih poslednjih romana, “Desertion” (2005), bio je u užem izboru za nagrade Commonvealth Writers Award (2006) i The Last Gift (2011).