Pad u brlog

Obe Jugoslavije su nastale na nemačkom porazu i obe su nestajale kada bi se Nemačka vratila u klub velikih sila. SSSR je pred raspadom. Da bi razbio socijalistički blok Buš Stariji podržava „izgradnju naroda“ (building the nation) i podsticanje nacionalizama u zemljama Istočne i Južne Evrope. Investira se u izgradnju demokratije, svrgavanju komunista sa vlasti i propagiraju se i zastupaju ljudska prava u diktaturama nastalim socijalističkim revolucijama. Doktrina ljudskih prava sa DŽimijem Karterom od 1981. godine je sastavni deo spoljnopolitičke agende SAD.

U raspletima na jugoslovenskoj političkoj sceni jedan od najuticajnih funkcionera bio je Josip Vrhovec, koji je u nacrtu reforme političkog sistema sredinom osamdesetih zastupao Kardeljev i Bakarićev program nacionalnih ekonomija i republičkih suvereniteta, ali i doktrinu ljudskih prava. Takav model uređenja poklapao se sa američkim programom za Istočnu i Južnu Evropu. Vrhovec je bio hrvatski partizan, pa novinar, sedam godina dopisnik iz Amerike i Velike Britanije, zatim ministar spoljnih poslova Jugoslavije od 1978. do 1982, te predsednik Predsedništva CK SK Hrvatske, i u ključnim godinama jugoslovenske krize član Predsedništva SFR Jugoslavije, od 1984 do 1989. godine. On je na početku osamdesetih bio jedan od najistaknutijih napadača na „unitarizam i srpski nacionalizam“. Smatrao je da je Jugoslavija versajska tvorevina a da su u svetu nastale nove okolnosti: „Nakon Helsinkija i Pariške povelje nastala je nova Europa. Aktuelizirano je pitanje ljudskih prava kao primarni politički koncept, a opsesiju državom zamjenjuje ideja razvoja civilnog društva.“

Dogodilo se, međutim, da su pod velom „demokratskih promena“ podržavani ekstremni nacionalisti koji su kasnije sa velikim elanom ušli u međunacionalne oružane sukobe. Gotovo svi koji su nešto značili na političkoj sceni jugoslovenskih republika bili su krajem osamdesetih na višenedeljnim gostovanjima u Kanadi i SAD, obilazeći emigraciju i razne odbore i komitete. Tuđman, Rupel, Bećković… Posle višemesečne turneje po Kanadi i Americi Vojislav Šešelj dolazi u Beograd i 1989. formira Srpski slobodarski pokret. Nešto pre toga je Vuk Drašković sa Mirkom Jovićem u Novoj Pazovi osnovao Srpsku narodnu odbranu, ali se odmah i otcepio i ujedinio sa Šešeljem u SPO. U Deklaraciji o ujedinjenju su napisali: „SPO je otvoren za nova ujedinjenja i tesnu saradnju sa svim političkim strankama u Srbiji i Jugoslaviji, koje su programski odlučile da okončaju poluvekovnu okupaciju Kosova i Metohije, zaštite srpski narod bilo gde u Jugoslaviji od progona, nasilne nacionalne amnezije i asimilacije i da uklone sa vlasti titoizam i komuniste, te glavne vinovnike svesrpskog stradanja i ekonomskog i civilizacijskog kolapsa čitave Jugoslavije… Anacionalno ponašanje, pa ma čime ono bilo motivisano, ravno je nacionalnoj izdaji.“

Ćosić je pred kraj života govorio o zagonetnom sastanku u Londonu, u bučnoj ulici, kome je prisustvovala i njegova ćerka i gde mu je CIA preko američkog izdavača ponudila da zameni Tita. On ili Đilas. Ipak, Đilas je već bio star. Tvrdio je da je odbio ponudu. Ali je napisao knjigu o ličnosti i delu Tita – Promene (1992). Promene se smatraju najkritičnijom knjigom o Titu ikada objavljenom na celom području bivše Jugoslavije. Skoro paranoidna opsednutost Titom, smatra Dejan Jović, pomaže da se razume zašto je Ćosić podržao Miloševića, o kome 1991. godine piše da je „najuspešniji rušilac Titovog državnog poretka, taj najzaslužniji čovek za izlazak Srbije iz poluvekovne potčinjenosti antisrpskoj koaliciji, taj komunist koji je uspostavio srpsku državu koju su srpski komunisti poništili, političar koji je probudio istorijsku svest miliona Srba i uspostavio Srbiju kao politički subjekt…“ Ta Ćosićeva podrška je dolazila u isto vreme kada je Milošević javno na mitinzima Mihizovog darlinga, Vuka Draškovića, nazivao ludakom i psihijatrijskim bolesnikom. Mihiz i Ćosić se razilaze i 9. marta 1991. kada Mihiz sa Draškovićem govori sa balkona Narodnog pozorišta, a Ćosić na Zlataru tog dana piše u dnevniku: „Nesaglasan sam sa ovakvom opozicijom, ne mogu da budem ni za postojeću vlast. A nemoćan sam da činim bilo kakvo dobro. Mogu samo, podstican od mog prijatelja i domaćina Miše Pavlićevića da kvarim hartiju na ovoj pitomoj planini koja mi se talasa u nedogled…“

Vuk Drašković odlazi u Ženevu na skup opozicionih stranaka Jugoslavije koji su organizovali Amerikanci i Britanci i tu se sreće sa prestolonaslednikom Aleksandrom Karađorđevićem. Neki britanski krugovi su imali planove da u Beograd vrate Karađorđeviće i restauriraju monarhiju. Amerikanci su prema tom planu bili skeptični. Mihiz je kao član Krunskog saveta Karađorđevića (pratili su ga Matija Bećković i Dušan Kovačević) verovao u mogućnost restauracije monarhije i postao je „odani simpatizer“ SPO-a, harizmom ga je Vuk Drašković duboko impresionirao. Očaravali su ga Vukovi anahroni govori u kojima je spajao gusle i krst, epsku pesmu i NJegoša, Ravnu goru i kralja, gorštački trans i prebiblijske jevanđeoske mudrolije, vadio iz naftalina uniforme i arsenale. Klečao je Mihiz pred njim, ličio mu je na ikonu. Ali ne samo on, niko se u masama nije nasmejao kada je Vuk na televiziji u predvečerje letnjeg dana tonom biblijskog proroka uprizoravao sećanje kako je kao petogodišnji dečak sa paše ušao uveče sa ovcama u selo, a sve je najednom zaćutalo, vetar stao, krave prestale da muču, prožeto i hipnotisano njegovom božanskom pojavom. Pravi TV-šou new-born američkih baptista. Pred kamerama i TV auditorijumom rodio se iz bradatog komuniste mali bradati Isus. Mnogi su tada verovali da je Vuk Drašković, dok je uzdizao četničke i monarhističke barjake i nosio ih preko Trga Republike, još uvek u džepu imao crvenu knjižicu člana Komunističke partije. Bio je zato idol Mihizu, autentični srpski homo duplex na koga je ukazao u Autobiografiji.

Živojin Pavlović je tih godina zabeležio u dnevnik: „Brige u meni, kao i retkim, osamljenim prijateljima, bujaju uporedo sa političkim iracionalizmom: razgarajući nacionalnu euforiju, društvena zajednica se nepovratno udaljava od modernog evropejstva, vraćajući Srbiju u primitivni brlog, u kome se obezličeno paganstvo bez srama i morala samozadovoljno satire na pragu definitivnog, svog civilizacijskog i kulturnog, a uskoro i biološkog iščeznuća. Čekam, užasnut, da plane srpska puška i kuršum se zabije u čelo nekog Šiptara, pa da bukne besni požar: u njegovom će besmislu Balkan sagoreti brže nego Liban.“
Šešelj je u govorima napadao društvenu svojinu, pošto je neprirodna, mora se uništiti. Vukovi i Šešeljevi omladinci drali su se po ulicama i trgovima „ Dole crvena bando!“, a mnogi su bili sinovi crvenih „budža“. Mihiz se nije distancirao ni kada je Vuk formirao paramilitarnu vojsku, naprotiv njegov osećaj za „mi“, ono prgavo „naše“ protiv izdajničkog „njihovog“, nadahnjivalo ga je i on tih dana nacionalističkog sturm und dranga nije silazio sa tribina. Bilo je došlo njegovih pet minuta i ono što je govorio po zadimljenim kafanama, za kockarskim stolovima, sada se orilo preko zvučnika po trgovima i zakucavalo u uši stotine hiljade ljudi. Od prolenjog intelektualca i mrzovoljnog individualca, postao je vehementni čovek mase, uhvatio je korak i marširao je sa osvetnicima. Dokon, a predat prošlosti, on je zajedno sa Matijom Bećkovićem išao od slavskih sofri do javnih tribina, držao profetske govore i stavljao se, kako je on razumeo i verovao, istorijskoj misiji svog naroda – na čelo.

Glavni ideolozi i pravi očevi stranačkih vojski i organizatori paravojske bili su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj, tvrdi u svojoj knjizi Strane službe, kovači haške pravde Zoran Mijatović. Mijatović je svakako jedan od najinformisanijih svedoka jugoslovenskog finala s obzirom da je osamdesetih pokrivao Aerodrom Beograd i rukovodio sektorom za emigraciju, a da je devedesetih bio načelnik Centra resora državne bezbednosti Beograd, pa zamenik načelnika za kontraobaveštajne poslove, a od 2001. do 2002. bio je zamenik načelnika RDB-a, Gorana Petrovića. Pripadnici paravojnih jedinica, piše Mijatović, ratovaće na područjima bivše Jugoslavije. Obuke su se vršile na Adi Ciganliji, šumama Košutnjaka i na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu. Ideološke pripreme su se obavljale na sportskim stadionima uz pevanje četničkih pesama, zviždanja sopstvenoj himni i povremenim spaljivanjem jugoslovenske zastave. Mijatović podseća na to da su tri prsta podignuta uvis postali novi srpski simboli, da su pripadnici paravojski i njihovi politički mentori bili neosetljivi na kritike vlasti, javnog mnjenja i na one iz inostranstva, i da su praktikovali političko i fizičko nasilje prema svakome ko ne prihvata novu ideologiju i novu formulu patriotskih osećanja – „sa tri prsta i kokardom na kapi, sa komandantima iz kriminalnih sredina kreće se na ispravljanja istorijskih nepravdi prema srpskom narodu. Pod tim simbolima i idejama naći će se mnogi psihijatrijski slučajevi, siledžije, narkomani, pijanci i kriminalci različitih fela“. Sa ratišta se u Srbiju švercuje ogromna količina oružja i eksploziva, dobro istrenirani „ratnici“ i svi oblici kriminala se razgorevaju i zahvataju srpsko društvo.
LJuba Tadić, profesor sociologije, primećuje: „Pogledajte te ruke koje su se pružale u noćima na Vidovdanskom saboru sa ispružena tri prsta i povicima: Svi, svi, svi! Uzgred rečeno, tri ispružena prsta su simbol ustaške zakletve, a oni ga prihvataju kao srpski simbol“. Politička scena u Srbiji pretvorila se, zaključuje Tadić, u pravi metež.

Posle devetomartovskih događaja 1991, piše Mijatović, u kojima je Mihiz vrlo aktivan, u okviru SPO radilo se na stvaranju prve paravojne jedinice pod nazivom Srpska nacionalna garda. A prva grupa dobrovoljaca srpske garde, uz blagoslov Vuka Draškovića učestvovala je na ratištu u Hrvatskoj u oktobru 1991. godine. Tada je u Gospiću poginuo i njen komandant Đorđe Božović-Giška. Pored Draškovićeve garde bili su i Arkanovi tigrovi, te Šešeljevi dobrovoljci… Ali, kako to da Vuka Draškovića nema u Hagu da podeli sudbinu sa svojim ideološkim prijateljem i kumom, pita se Zoran Mijatović i zagonetno odgovara: „To Vuk dobro zna. Zna i Tužilaštvo. Pa i ja ponešto znam.“
Već godine 1993, Mihiz podržava Koštunicu, Draškovića, Đinđića, puni sedamdeset godina, sa užasom spoznaje šta se oko njega događa, mada za sva zla i dalje opsesivno optužuje vlast, izbegava da prepozna demone koje je i sam budio. Žika Stojković sa tugom zaključuje u Politici povodom njegovog rođendana da je Mihiz proćerdao sebe „ taj najblistaviji um, najširi duh koji još dežura sa fenjerom u pomračini svoga vremena“. Da, baš tako – sa fenjerom. Fenjer tokom života nije ispuštao iz ruke. Mihiz pada u malodušnost, razočarava se i izjavljuje: „Za poslednje tri godine ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Sve sami svetski rekorderi. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerziteta, Akademije, Francuske 7, i gotovo svih javnih ličnosti koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Vladajuće režimske garniture koje su dovele do tog katastrofalnog bilansa bez premca su… Srpska duša je podeljena između naloga herojske tradicije, srpsko-epske pogibeljomanije i zdravorazumskih civilizacijskih zahteva, pa buridanski i magareći prosečnog Srbina upućuje čas na jednu, čas na drugu stranu i sa njom zajedno udaraju glavom o kavez u koji ih je zatvorio savremeni svet, nemoćni da se odupru, a nevoljni da se pokore.“ Savremeni svet je, naravno, uvek dežurni krivac za srpske nevolje.
Opis je tačan, ali je u delu uzroka i sam učestvovao, a deo je na svojim spiritističkim seansama iz istorije zazivao iz prošlosti. Mihiz je voleo crvotočnu monarhiju. Voleo je sveštenike i ikone oko sebe, a nije baš svaku od deset božjih zapovesti poštovao. Podstakao je izlivanje prostakluka, i dogodilo mu se da se oko njega reinkarniraju, kao politički subjekti obožavane kalfe i brice, likovi iz komendija Dušana Kovačevića, čitave dinastije malovaroških i prigradskih Radovana, isfoliranih članova „biblijoteke“.

ŠPIJUNI KOJI SU ME VOLELI

Početkom juna 1992. godine umro je njegov najveći prijatelj – Ratko Dražević. Surova potvrda da je uzbudljiv život prošao. Žika Pavlović je za Draževića govorio da je „gangster, policajac, izuzetan tip“, a Mihiz je sa njim bio nerazdvojan skoro trideset godina. Sa Draževićem i Mihizov život je bio avantura, ništa „gangster“ nije krio od njega. Sve je znao, u sve je bio upućen, uzbuđenju i dolce viti nije bilo kraja. Kako da stigne bilo šta da zapiše, kako da se rastane od slatkog mangupiranja? Retko kome se pružila prilika da tako lako proćerda svoj život.
Nikada Mihiz nije bio žrtva kampanje medija. Policija ga nije hapsila. Niko ga nije proganjao. Neuznemiravan šetao je kao po svom dvorištu od stana na Trgu Marksa i Engelsa do Francuske 7 i tribina ispred zgrade Savezne skupštine. Kao da ga je neka tajna ruka štitila. Radovan Popović, u svojoj knjizi Srpski književni zverinjak, podseća da su se 1992. pojavili memoari Antuna Duhačeka Ispovest obaveštajca u kojoj je kao visoki funkcioner savezne Udbe iz prve ruke javno saopštio kako je proslavljena dvadesetogodišnjica Državne bezbednosti (1965. godine):
„Srpski partijski i državni rukovodioci su pozvali trojicu odličnih stilista i zamolili ih da napišu ode Josipu Brozu, Aleksandru Rankoviću i Savezu komunista Jugoslavije… Borislav Mihajlović je sastavio topli tekst o Aleksandru Rankoviću, Dobrica topli tekst o Josipu Brozu, a Petar DŽadžić topli tekst o SKJ. Bilo je posle ocenjeno, od nezvaničnog žirija, da je najtopliji tekst napisao Borislav Mihajlović Mihiz…“

NJegovoj popularnosti u čaršiji takvo otkriće nije naudilo. Kao što nije ni Matiji Bećkoviću ljubavna afera, pod nadzorom Udbe. I nije se dogodilo Bećkoviću da zaglavi na Golom otoku, nego na Brionima, sudeći po sećanjima svedoka koji su ga tamo viđali pre pedesetak godina. Onda kada niko u Jugoslaviji nije video Brionske otoke ni na razglednici, a kamoli da je imao bilo kakvu predstavu o njima, mladog prosperitetnog pesnika u trapericama, Stanka Veselinov je preko celog leta vodila na Brione, gde je on mrsku mu komunističku nomenklaturu uveče zabavljao recitovanjem svojih pesama i domišljatim kozerijama. Za razliku od Bećkovića, Mihiz je progovorio o kontaktima sa čelnicima komunističke Službe u Autobiografiji, koja je tih dana objavljena. Bilo je opštepoznato da on nije komunista. Mihiz je bio iskren i nije skrivao antikomunističku i antijugoslovensku omrazu. Znao je pre svih da su u cara Trojana kozje uši. Bio je u rupama gde se o tome pričalo i gde se to videlo. Udba jeste obezbeđivala izgradnju Potemkinovog sela, ali je i vrlo dobro znala kakvi su ambisi iza kulisa. U njoj je bio precizan indeks istine i laži.
Družio se intimno upravo sa onima koji „nikada ne spavaju“ i koji su po profesionalnoj dužnosti morali da ga upišu u dosije kao „unutrašnjeg neprijatelja“, a nisu, morali su i oni nekom da se jadaju. Oni su obožavali svog vrhovnog komandanta Tita, znajući njegove mane. Mihiz im je o njima slikovito pričao bio je tačka oslonca da se nisu prevarili. Bio je katalizator šizofrenije na kojoj se razvijala socijalistička Jugoslavija. Sve republike i svi narodi su bili za Jugoslaviju, ali je u svakoj poput ponornice bio živ separatni nacionalni tok. Republičke službe su dobro znale kakva je snaga tog toka. Sarađivale su međusobno, istovremeno se kontrolisale, ali su i jedna drugoj držale šipak u džepu. Mihiz je bio, i ne samo Mihiz, jedan od tih šipkova. Naravno, ne može se reći da je radio za Udbu, ništa nije potpisao, ali je sa šefovima i preko Ćosića, i u salonima za kocku i uz piće, drugarski sarađivao. Računali su da je on, ipak, „naš“ čovek, i dobar relej u javnosti za njihove skrivene misli, provokacije i testiranja. Komunistički šefovi voleli su književnost, intelektualce, autentičnu, smislenu i otmenu reč zamoreni ofucanom prozom u koju ih je bacala profesija. U tim pametnim razgovorima čistili su se, revitalizovali i vraćali samopoštovanje. Ono što drugi nisu smeli, oni su mogli – da uživaju u drugačijem i prokletom. Perverzna čar zabranjenog. Uostalom, i deca udbaških šefova su izrasla u proslavljene umetnike ili naučne radnike, pa i kritičare poretka.
Mihizova Autobiografija počinje sa „oznašom“ i završava sa „ udbovcem“.

Odmah posle rata njegovom ocu, popu Gojku, „neki oznaš je, pod pretnjom ponovnog hapšenja, zakazivao sastanke u šumi, prislanjao ga uz drvo i pretio revolverom, tražeći od njega da kao čovek u koga seljaci imaju poverenja dostavlja šta ljudi pričaju. Još danas čujem uvredu u očevom glasu dok se pita: ’Odakle tom čoveku ideja da bih ja mogao biti tolika hulja?!’ Na kraju knjige Mihiz se seća kako je „bivši udbovac“, a tada „moj prijatelj, direktor filmskog preduzeća“vozio 1968, u vreme studentske pobune, na večeru, i pred Mihizovom i njegovom ženom glumicom, izjavio namršteno i odlučno: „Da se ja pitam , ja bih jednostavno sve njih pobio!“ Mihiz ne beleži da se zbog te izjave uzbudio, ali jeste njegova Milica i energično je tražila da izađe iz kola. Izašli su, i ovako završava opis ove epizode. „Ćutali smo do kuće, a ja sam beskrajno poštovao ogorčenu oštrinu ove male, tihe žene i prezirao svoju diskutantsku, bezposledičnu ležernost.“
Verovatno je od svog oca sveštenika, plemenitog pčelara, prosvećenog Srbina, Mihiz nasledio samilost prema palim arhanđelima. Tako je pružio ruku da uteši odbačenog, slomljenog, nesrećnog „staljinistu“ Đilasa. Uprkos upozorenjima da se odmakne i prepusti ledenoj izolaciji izopštenog revolucionara, nastavio je da se druži s njim. Da bi ga spasili, „drugovi“ su upotrebili i poslali Krležu da ga osvesti i prebaci u Zagreb. U Mažestiku ga je 1954. godine Krleža upozorio: „Opasnom ste se biku uhvatili za rep. Pustite ga k vragu. Meni noge vise kad sjednem na tomove knjiga koje sam objavio, pa me mogu maknuti kad ushtjednu, a vas će, sa vaše dve-tri knjižice, otpuhnuti ko pepeo sa cigareta. Eliminirat će vas, čovječe! Nepovratno će vas eliminirati. Alzo, kockaru, karte su na stolu: to je uzmi ili ostavi!“ Nije prihvatio preseljenje u Zagreb, niti rad na Enciklopediji. Ranković, Krcun, Ćosić trudili su se da na svaki način spasu njegovu dušu pred posrnućem, egzistenciju pred propašću, da ne bude otpuhan kao pepeo sa cigareta. Verovatno je za njega najviše učinio Ćosić, iskusan i požrtvovani kadrovik, jer je u Mihizu video kapitalan resurs srpske pameti. Niko tako dobro i kvalifikovano u Beogradu nije mogao pisati o njegovim Korenima. Aleksandar Tišma je u aprilu 1955. zapisao:
„Mihiz prelazi, navodno, u Novi Sad. Vrlo karakteristično za tog političkog prognanika: daju mu stan (mene su neki dan odbili) i mesto upravnika Matičine biblioteke. Premeštaju po kazni, kumuju Miša Hadžić i Stevan Doronjski. Ali, ne treba se čuditi. Mihiz je ’razumljiv’, što rekao meni udbovac Milošević, objašnjavajući zašto se u inostranstvo puštaju i trgovci sumnjivog poštenja, a ja ne. Radujem se. Biće zanimljivo.“
Nastavak u sutrašnjem broju

Svedoci epohe

Beogradski Službeni glasnik upravo je, u ediciji Svedoci epohe urednika Gojka Tešića, objavio knjigu Momčila Đorgovića Tragedija jednog naroda – Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe. Gojko Tešić ocenio je da je ova „uzbudljiva knjiga u mnogo čemu iznenađujuća i otrežnjujuća, ubedljiva u čitanju svesno ili nesvesno, nenamerno namerno skrivanih istina o ružnim, tragičnim, strašnim, tamnim stranama naše nacionalne i kulturne prošlosti, koje se na neobjašnjiv način prenose i u naša ovovremena dešavanja u obliku mitskih ustaljenih obrazaca“.
Gojko Tešić ističe da je knjiga „mnogo više od publicističkog štiva budući da na posve originalan, ekspresivan, provokativan način govori o tragičnim istinama srpskog naroda. Otuda Đorgovićeva ideja dekonstrukcije mitske istorijske matrice o srpskom narodu i njegovim velikim istorijskim pobedama u ratovima i porazima u miru. O tabuizovanom, skrivenom ispod tepiha, prepuštenom zaboravu piše Momčilo Đorgović, ne kao publicista već kao izuzetan stvaralac koji je istovremeno istoričar ideja, istoričar kulture i umetnosti koji, propitujući prošlost, pred savremenost iznosi teška i razložna pitanja. Ima nečeg što ovu, sa strašću pisanu i raskošnu knjigu o ličnostima i njihovim delima, o vrednostima i njihovim slabostima, izdvaja u sasvim originalan narativ u našoj i o našoj kulturi. Tragedija jednog naroda je izuzetna knjiga o dvovekovnim usponima i padovima srpske politike i srpske kulture, a najuzbudljivije u njoj je ono što je i romanesknog, i filmskog, i dramskog tipa… Đorgovićevi tekstovi-portreti su pravi stvaralački biseri“.
U nekoliko nastavaka Danas će preneti završno poglavlje knjige o Borislavu Mihajloviću Mihizu – Ulazak u tunel oslobađanja – Greške plaćene depresijom.