Pad u prostore odstupanja

 „U njegovom najširem značenju, kao fizički ili mentalni prostor, kao mesta koja smo sačuvali u našem sećanju, prostori imaginacije, ili one koje trenutno naseljavamo, prostori ispunjeni simboličkim značenjima.. Takođe, problematizuje se i status galerijskog prostora, način na koji ga umetničko delo zaposeda, ili ga koristi kao sredstvo“, kaže Žaklina Ratković, kustoskinja izložbe „Prostori odstupanja“ u Salonu Muzeja savremene umetnosti, dostupne posetiocima do 27. juna.

Recimo, Ana Knežević istražuje međusobnu zavisnost između prostora, svetlosti i zvuka realizujući formu crteža u prostoru, kroz koji se prolazi telom čime posetilac postaje učesnik samog rada. On se na taj način aktivira. Njeni radovi se zovu „Between You and Me“ i „Fiat Lux“. Prvi je, kako umetnica objašnjava, „site-specific“ svetlosno-zvučna instalacija, crtež u prostoru.

„Tu koristim simetriju, svetlo i zvuk da 'ispravim', izbalansiram prostor u koji ulazim. Drugi rad je triptih, zidna instalacija, negativni crtež. To je nova faza u mom radu koju razvijam u Njujorku“, kaže autorka.

Prema Aninim rečima, crtež je za nju oduvek bio esencijalan.

„Iza svetlosnih crteža u prostoru otkriće negativnog crteža i rad sa formom triptiha kao osnovnom jedinicom je otvorio za mene novo polje u 2D/3D formi. Odabirom pravog materijala, crnih mat akrilnih ploča, koje između stakala postaju neka vrsta 'ogledala' i upijaju prostor, kao i svetlosne situacije, u njemu čine posmatrača aktivnim. To je takođe bilo važno u otkrivanju ove, za mene, nove dimenzije crteža“, objašnjava umetnica.

Ona, ukazuje da je ključna ideja rada eksperiment sa prostorom i otkrivanje njegovih novih dimenzija koje najčešće ostaju van registra naše formalno materijalne percepcije. Stoga se u Aninim ostvarenjima posmatrač makar na iskustveno psihološkom nivou da suočiti sa suptilnijim kvalitetima „praznog prostora“. Na uobičajeno novinarsko pitanje, kakav je status umetnika u Njujorku u poređenju sa iskustvom u domovini, sagovornica Danasa primećuje:

„Ne postoji jedan modus. Ni u Njujorku ni ovde. Različiti su putevi za različite umetnike. Moje iskustvo je da je važno i ovde i tamo imati jak rad, dobru komunikaciju i biti strpljiv. Nema idealnog mesta na planeti Zemlji za umetnike jer je umetnost 'Prostor odstupanja'. Biti umetnik danas kao i u svim prethodnim vremenima je privilegija i nosi veliku odgovornost“, zaključuje Ana Knežević.

Njen kolega Nemanja Lađić predstavio se s radovima „Pećina“ i „PAD“. Za ovaj drugi neposrednu inspiraciju je pronašao u prelomnoj sceni romana „Dopler“ Erlenda Lua. U njoj glavni junak doživi nezgodu i pod uticajem ovog intenzivnog iskustva menja tok svog života.

„Mislim da smo svi dosta inertni i da je naka vrsta šoka neophodna da bi se pokrenulo preispitivanje postojeće situacije“, ukazuje Nemanja. Prema njegovim rečima, ideja rada „PAD“ je da prikaže i produži trajanje jednog dramatičnog događaja.

„U realnosti ovakve situacije obično ne traju dugo, ali u videu imamo mogućnost da im produžimo trajanje i da mimoiđemo narativ, odnosno ono što se desilo pre ili ono što će se desiti posle. Time se fokusiramo na samu scenu ili sliku. Unutar nje zaplet nastaje oko malih nadrealnih primesa, koje otvaraju pitanja u vezi s našom percepcijom“, zapaža naš sagovornik i dodaje:

„U pitanju je pejzaž, forma koju u poslednje vreme često koristim, jer mi se sviđa ideja da se u okviru klasičnog motiva otvaraju aktuelna pitanja. Kada je reč o tretmanu prostora, mislim da je važno što u oba rada na prvi pogled može delovati da se prikazuju prirodne i spontane situacije, ali kada se u okviru scene odigra nešto neočekivano, onda se taj prostor izmesti u drugačijem smeru. U slučaju 'Pećine' neki principi pozajmljeni iz digitalnog sveta se upliću u fizički svet. Ukoliko scena uprkos tome što je očigledno nemoguća deluje ubedljivo, kao i princip prikazan u njoj, koji već postaje deo naše realnosti“, konstatuje Nemanja Lađić.

Kroz ostvarenje „Gradac“ prostorom se bavi Marko Marković, koji na opasku da njegov rad deluje kao da se sastoji iz tri dela kaže: „Pre bi se moglo reći da su to tri tri rada koji zajedno prave priču o jednoj skulpturi. Oni se zapravo mogu posmatrati kao njeni tragovi“, zaključuje Marko Marković povodom svog nastupa na izložbi „Prostori odstupanja“ .