Iako termin šund označava uglavnom dela malih umetničkih vrednosti, ponekad, tek ponekad, termin menja značenje u potpunosti se prilagođava delu i radu čoveka koji je od šunda stvorio posve neobičnu, sebi svojstvenu umetnost. Ako se napomene da je to ime Sem Rejmi, onda svim poklonicima njegovog dela i rada automatski biva jasno o kakvoj vrsti šunda je reč.
Jer upravo njegov opus ovekovečen serijalom „Zla smrt“, tokom depresivnih osamdesetih godina predstavljao je, za generaciju koja je tek odrastala, pribežište u paralelni, čudesno imaginarni svet, koji je u mnogo čemu bio anticipacija postmodernističkih devedesetih. Rejmiju je tako pošlo za rukom da se kroz jednu neobičnu mešavinu žanrova slešer horora i slepstik komedije – u tom trenutku nimalo omiljenim u velikim holivudskim studijima – nametne kao ozbiljni sineasta, što je devedesetih i potvrdio najpre parodijom sebe samog u „Armiji mraka“, potom neobičnim ženskim vesternom „Brzi i mrtvi“, oštrim trilerom „Jednostavan plan“ i blagim natprirodnim hororom „Dar“. Dvehiljaditih, pak, horde njegovih fanova ostale su i zbunjene i razočarane njegovim naglim zaokretom ka visokobudžetnom superspektakl serijalu „Spajdermen“. Iako je u novu trilogiju uneo podosta svog neobičnog filmskog štimunga, njegov Spajdermen je ostao ni po čemu tako drukčiji, kao što je to bila „Zla smrt“, na primer.
I taman kada je izgledalo da je Rejmi zauvek izgubljen u poplavi besmislenih komercijalnih blokbastera, gotovo niotkuda pojavljuje se film „Vuci me u pakao“, kojim je očito nastojao da se iskupi za prethodni serijal. Besmislena u svojoj suštini, priča filma o drevnoj kletvi i nespokojnom demonu bila bi u rukama verovatno bilo kog drugog reditelja zaista pravi šund, koji bismo po svoj prilici brzo i zaboravili. Ali u rukama Sema Rejmija „Vuci me u pakao“ je neodoljivo duhovita i istovremeno jeziva priča, koja svoju kompleksnost dostiže specifičnim tretmanom horora i komedije, izazivajući tako neprestano zadovoljstvo kod konzumenata željnih prave dobre bioskopske zabave. Od trenutka kada jednooka baba baci prokletstvo na isfrustiranu mladu plavušu, bankarsku činovnicu koja odbija da joj obnovi hipoteku, film apsolutno odoleva svim klasičnim konvencijama žanra, i u „rejmijevskom“ stilu svaki šok predstavlja istovremeno dobar štos i geg, koji i plaši i zabavlja. „Vuci me u pakao“ je do te mere zabavan da ne smeta čak ni za nijansu preumerena upotreba savremenih vizuelnih efekata, kao što smeta neopravdano odsustvo Brusa Kempbela, neizostavnog „začina“ gotovo svih prethodnih Rejmijevih ostvarenja. I naravno – na trenutak, barem na trenutak, oprostićete Rejmiju sva tri „Spajdermena“ i, bez obzira na najavljenu novu epizodu, poželećete samo još jedan tako specifično orkestriran film kao što je „Vuci me u pakao“.
Sviraj nam to ponovo, Seme Rejmi!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
