Palma za dirljivu porodičnu sagu

Osim toga, sve je bilo drugačije u odnosu na prethodne.

Prvo, bilo je mnogo, mnogo manje sveta. O zvezdama i da ne govorimo. U njihovom nedostatku, zamenjivale su ih manekenke i trećerazredne glumice. Partiji i fešte su se mogli izbrojati na prste. Jahte kao da su nestale. Čuvene stepenice su ove godine bile manje mesto pokazivanja večernjih toaleta, a više mesto protesta. Prvo su se na njima okupile 82 žene iz filmske industrije koje su zahtevale veće prisustvo žena na filmu, kao i izjednačavanje primanja sa muškarcima, a potom je i 16 glumica – crnkinja i meleskinja – svojim protestom želelo da skrene pažnju na institucionalizovani rasizam i klišee kojima su izložene u francuskoj filmskoj industriji. No, to nije bilo sve. Stepenicama su uspele da se popnu čak i dve izbeglice, kao pratnja filmske ekipe dokumentarnog filma „Libre“, što je bila svojevrsna provokacija.

Tako je u ovoj prvoj godini post-Vajnstajn ere Kan bio neprepoznatljiv. Ništa od glamura, šljokica, raskošnih partija, zvezda iza svakog ćoška, ekstravagancije, rasipanja i dekadentnog luksuza. Razlog tome, dobrim delom leži u činjenici što na ovom festivalu nisu bile prisutne velike američke producentske kuće, poput Netfliksa i Amazona, a delom i zbog selekcije, koja ove godine prvi put nije robovala slavnim imenima i filmskim starovima.

Neki u tome vide pad, sunovrat Kana. Posebno svet iz filmske industrije, a i deo američke štampe. No, ne samo oni. Stanovništvo, a posebno trgovci Kana, kažu da su za njih ove dve nedelje bile razočaravajuće.

Imajući u vidu koliko je poslednjih godina Kanski festival visoko uzleteo, pa na tom putu i izgubio jasan kompas, čini mi se da ovo nije pad, nego možda povratak u normalnost. Sa profilom jednog ozbiljnog, profesionalnog, skromnijeg filmskog festivala. Rekla bih sa ljudskom merom. Naravno, veliki je raskorak između 30-40 filmskih zvezda i 200, koliko ih je bilo prošle godine, ali pitanje je da li je to aršin kojim treba da se meri vrednost i kvalitet jednog festivala?! Ili samo njegova ekskluzivnost!

Kojim putem će dalje ići festival i za koju opciju će se opredeliti, videćemo. Ali, sigurno je da je posle toliko godina teško menjati navike, a posebno očekivanja ljudi. Jer Kan je za sve ipak i pre svega – glamur, sjaj i luksuz. I, ne zaboravimo, dobar film.

Kada smo već kod filma, šta reći o ovogodišnjoj selekciji? Rekla bih da je bila neočekivano dobra, raznovrsna, intrigantna. Možda bez remek dela, ali sa nekoliko vrhunskih ostvarenja, koja će vas, uverena sam, ushititi. Veliki broj pitanja i širok dijapazon tema bili su predmet interesovanja filmskih autora – od ratova, klasne borbe, rasizma, nejednakosti, eksploatacije, feminizma, do side, droge, ljudskih depresija i frustracija, itd., itd. I naravno ljubavi – nežne, agresivne, posesivne, dvosmislene, ushićujuće! Bilo je novih, svežih lica, što na platnu, što iza kamere, kao i slavnih, renomiranih majstora, koji su nam i ovoga puta potvrdili da zaslužuju taj status.

Najglamuroznija osoba na festivalu bila je Khadja Nin, najpričljivija Spajk Li, najprisutnija u medijima Kejt Blančet, najkontroverznija Gaspar Noa, najsimpatičnija Vensan Lindon, najiskrenija Gari Oldman, najpoetičnija Pavel Pavlikovski… I daleko, daleko najomraženija – Lars fon Trir.

Propratne selekcije su i ove godine bile na izuzetno visokom nivou, sa čitavom plejadom novih sineasta o kojima će se tek čuti. Među njima je, nesumnjivo, Ognjen Glavonić, koji je svojom snažnom dramom „Teret“, bio veoma zapažen.

I evo, stigli smo, konačno i do nagrada. Žiri, na čelu sa Kejt Blančet, obećao je da će doneti „istorijske nagrade“. Pa da vidimo?!

Zlatna palma za kratkometražni film dodeljena je Australijancu Karl Vilijamsu za „Sve te kreature“, koji govori o ljudskom saosećanju. Zlatna palma za prvi film – Camera d’or, dodeljena je belgijskom reditelju Lukas Donu za njegov fenomenalan film „Devojka“. Zlatna palma za najbolju žensku ulogu je s pravom dodeljena izvanrednoj Samal Esljamova za njenu ulogu u filmu „Ayka“ Sergeja Dvorcevoja. Zlatna palma za scenario dodeljena je ex-aequo scenaristima filmova „Srećni Lazaro“, Aliće Rorvaher, i „Tri lica“, Nader Saeivaru i Jafar Panahiju, što mi se čini kao odluka politički korektna. Zlatna palma za režiju dodeljena je Poljaku Pavelu Pavlikovskom za „Hladni rat“, koju je apsolutno zaslužio, kad već nije dobio Palme d’or! Zlatna palma za najbolju mušku ulogu pripala je više nego zasluženo Marselu Fonteu, za njegovu nezaboravnu rolu u filmu „Dogman“ Matea Garonea.

Specijalna Zlatna palma pripala je Žan-Liku Godaru za njegovu „Knjigu slika“, kao sineasti koji pomera granice sedme umetnosti. Nagrada žirija dodeljena je Libanki Nadin Labaki, za njen jedinstven filmski zapis o patnji dece – „Kaparnaum“. Gran pri žirija dodeljen je Spajku Liju za njegov izvanredan policijski triler i politički angažovan film „BlacKkKlansman“.

I konačno, Zlatna palma ovogodišnjeg festivala pripala je Japancu Hirokazu Kore-edi za njegovu mudru i dirljivu porodičnu sagu „Sitni lopovi“. Topao, tužan i zabavan film, u kome ćete nesumnjivo uživati.

Pa šta reći o nagradama?! Da li su „istorijske“?! Svakako nisu. Uočljivo je da se žiri opredelio za dela društveno i politički angažovana i da među laureatima nisu našli adekvatno mesto sineasti iz Azije, koji su briljirali na ovom festivalu, kao Li Čang Dong sa filmom „Goreti“. Pored toga, žiri očito nije imao sluha za izvanredna dela Rusa Serebrenikova sa „Letom“ i Turčina Nuri Bilge DŽejlana sa „Drvetom divlje kruške“.

No, bez obzira na sve, vas očekuje lepa filmska godina. Želim vam da uživate u druženju sa filmovima Pavlikovskog, Bilge DŽejlana, Serebrenikova, Spajk Lija, Li Čang Donga, Nadin Labaki, Hirokazu Kore-eda i dr.

I do sledećeg festivala!