Pamflet kao farsa

Oni idu možda u najbizarniji par u istoriji literature: mladi nabeđeni umetnik iz Braunaua na Inu i Jevrejin knjižar Šlomo Hercl, kome prvi dolazi na negu u jedan bečki azil za samce.

Scenograf Štefan Hagenajer je u minhenskom Folksteatru radnju smestio u tamni podrum sa jednim drvenim poljskim krevetom i jednom velikom peći, koja podseća na krematorijum. U tu tamnu jazbinu kroz jednu rupu u tavanici veje sneg. Tu su Šlomo i njegov prijatelj Lobkovic upravo upleteni u jednu retoričku polemiku u kojoj je besposleni košer-kuvar „igra“ ulogu Boga, kada Hitler silazi u taj podrum, jedan prosto-naivni provincijalac u kožnim pantalonama, vunenim čarapama i folklornoj jakni (janka) iz koga kuljaju bujice naizust sklepanih fraza. Šlomo pokušava da ga najpre poduči manirima, da bi se pozabavio ovim emocionalnim bogaljem, postavši njegov mentor i učitelj. On će mu potkresati brkove i očešljati ga na razdeljak. On ga podržava u čas kada se njegove umetničke ambicije sunovraćuju u ništavilo i „pronalazi“ čak i naslov njegove knjige „Mein Kampf“.

Verujući Jevrejin čini dobro i stvara čudovište. U lepim čaplinovskim scenama, u koreografisanim scenama sa baletskim pokretima, Šlomo frizira Hitlera i podučava ga kako valja da glanca svoje cipele. Ovakvi momenti su retkost u režijama Kristijana Štikla, intendanta ovog pozorišta i režisera ove predstave. Ulogu Šloma je igrao izvanredni Paskal Flig. Njegov Šlomo je sav u želji da ispuni načelo ljubavi prema bližnjem dok se ovaj sve češće i bezočnije na njega izdire. Jakob Imerfol igra postojano uzbuđenog Hitlera, beskrajno sujetnog provincijalca koji uzdignute brade i uzdignutog kažiprsta kolerično hiperventilira. Oni stoje jedan prema drugome kao petlovi suparnici.

Među njima je Timočin Cigler kao Lobkovic, koji sa glumačkom lakoćom igra ovejanog dosetljivca. Do pauze, smehu još ima mesta u scenama u kojima elokventni Šlomo pokušava da Hitleru objasni njegovo jevrejsko poreklo. Nakon pauze se širi potiskujuća ozbiljnost. Kada je 1987. u Taborijevoj režiji ovaj komad bio praizveden, prihvaćen je od strane kritike kao povreda tabua. U međuvremenu je „veliki diktator“ kao komediografska uloga postala standardni repertoar nemačkih bina. Režiser ove inscenacije Kristijan Štikl je pribegao dramaturškim skraćenjima i izostavljanju izvesnih persona pretvorivši ovaj komad u jeftinu turbulentnu komediju. On je očito težio da izbegne Taborijevu farsu i danse macabre koji sa užasnom drskošću cilja i izaziva smeh koji zastaje u grlu. Štikl nastoji da uguši taj tamni i ipak subverzivni smeh akcentuirajući tragične momente teksta u kojima Šlomo pokušava da deluje iz svojih religioznih ubeđenja. Tako se komika u ovoj inscenaciji leluja i klati između ozbiljnosti i uvrnute groteske. To je ujedno i delikatna balansirajuća igra između površnih sotiza, grubih besmislica i zajedljivog vica. Tevtonska prekomerna artikulacija se ovde inscenira kao opreka Taborijevoj uspavanoj cik-cak mađarskoj govornoj melodiji. Štikl ovom inscenacijom odaje Taboriju počast u čaplinovskom maniru.