Pandemija je umetnike zatekla nespremne

– Umetnici obično smatraju ceo svet svojim dvorištem i ja sam se tu osećao kao kod kuće. Hodim tamo gde me umetnost vodi, izjavio je, objašnjavajući princip svog kretanja. A time i princip života. Dobijao je mnoge svetske nagrade, barem dvadesetak najznačajnijih za svakog vajara. Ipak, kako je istakao u jednom od naših razgovora, posebno je ponosan na one dobijene u Japanu, Francuskoj, Italiji i Kini. Jedna od najpoznatijih njegovih skulptura je ona postavljena u Pekingu u čast Olimpijskih igara. Nije vodio statistiku, ali sigurno se preko 50 velikih skulptura Đorđa Čpajaka nalazi na javnim prostorima. Mnoge su vlasništvo muzeja ili gradova gde su stalna gradska postavka. Svoje skulpture ostavio je u mnogim gradovima na raznim kontinentima, u Danskoj, Francuskoj, Engleskoj, Koreji, Japanu, na Bliskom istoku, Meksiku, Brazilu… Ti radovi su u gradskim parkovima, ispred gradskih opština ili recimo, u Dubaiju, jedna od dve skulpture nalazi se na ulazu u čuveni Abu Burdž, koja spada u najviše građevine na svetu. Kako se tako značajnom umetniku promenio život i svakodnevica tokom godine pandemije izazvane korona virusom?

– Godina za nama, tačnije od početka prošle godine, bila je jedna od najgorih godina za umetnike uopšte. Likovni umetnici inače u našoj zemlji imaju veoma loš status, za njih se izdvaja malo novca, budžet je restriktivan, u doba svih ovih tranzicija i ekonomskih previranja, likovni umetnici se teško snalaze. Ova pandemijska situacija je samo pogoršala i onako loš status likovnih umetnika zbog nemogućnosti izlaganja, putovanja, otkazivanja mnogih manifestacija.

* Koliko si angažmana morao da otkažeš?

– Lično sam otkazao nekih pet manifestacija i učestvovanja, uglavnom u inostranstvu, neke događaje su otkazali organizatori, a na neke nisam ni mogao otići jer su uslovi putovanja bili takvi. Najviše mi je žao jer sam imao pozive na dva velika simpozijuma u Kini, ali naravno sve je otkazano još u vreme kad je epidemija tamo počela.

* Šta si radio, koliko je korona poremetila neke planove?

– Uglavnom sam radio na svojim novim radovima i završavao neke stare, za koje nikako nisam imao slobodnog vremena. Meni je jako žao što nisam uspeo da iskoristim školsku 2020/21 za međunarodna učešća gde sam i najaktivniji, jer nju koristim kao odmor od rada na fakultetu, a zapravo ništa veće nisam mogao ni raditi jer su uslovi bili takvi. No, moglo bi se reći da s jedne strane i nije loše jer sam imao vremena da se odmorim i da budem više sa porodicom, što u ovakvom tempu života uvek nedostaje.

* Da li si imao kontakte sa kolegama iz sveta, kakva su njihova iskustva?

– Sa kolegama iz sveta sam se oduvek viđao i čuo, od Amerike, preko Evrope do Azije i Bliskog Istoka. Sada se samo čujemo putem svih društvenih mreža i aplikacija koje nam je moderno doba omogućilo. Iako nisam neki pobornik tih mreža sada im se mogu samo zahvaliti jer na drugi način ne bih mogao ostati s njima u kakvom-takvom kontaktu. Njihova su iskustva ista, negde gora ili bolja, ali razlike su beznačajne, s obzirom na globalizaciju sveta, pa i ovog pandemijskog zla koje nas je zateklo nespremne i ujedinilo u problemu.

* Pošto si profesor na Fakultetu likovnih umetnosti kako se odvija rad sa studentima? Kako oni doživljavaju mere distance, da li mogu da izlažu? Da li su motivisani?

– Naravno da se sve ovo odražava na studente kao i na profesore. Motivacija uvek mora da postoji ako je sami nemaju, profesori su tu da ih motivišu ! Ja predajem na FLU izborni predmet Skulptura u kamenu, imam sreću da su naše sale i radni prostori veliki i omogućavaju poštovanje ovih novih mera, tako da se studenti mogu osećati bezbednim na našem fakultetu. Inače da se pohvalim da predajem u jednom od najlepših prostora te namene u Srbiji, zaista je prostran fakultet sa više zgrada kao celinom, a ima i veliko dvorište koje smo u početku pandemije koristili za održavanje sastanak na otvorenom. Fakultet će uskoro biti renoviran te će biti još sadržajniji i lepši.

* Kakva je generalno likovna scena u Beogradu tokom ovih godinu dana? Da li se održavaju izložbe, da li se umetnici sastaju, razgovaraju?

– Likovna scena, koja je inače šarolika u Beogradu, sada je postala potpuno ujednačena – svega fali! Druženja, izložbi, aktivnih prostora! Izlagati u galerijama, a bez publike to je isti osećaj kao kad sportisti igraju na terenu bez publike. Zato sam i odložio svoje izložbe za neko bolje vreme. Mada, mislim, da se mere polako gase i da ćemo se uskoro vratiti na stari režim života.

* Šta ti najviše nedostaje?

– Sve gore navedeno, mada najviše učešća na svetskoj umetničkoj sceni jer je to obeležilo celu moju dosadašnju karijeru. Imam više od 100 izvedenih monumentalnih radova po celom svetu, a uz to su vezana putovanja, sloboda kontakata i kretanja. Tu su i zajedničke večere, studentske izložbe, predstave, rukovanja i grljenja …Sve mi nedostaje.

U vajarskoj eliti

Đorđe Čpajak je odavno u vajarskoj eliti. Spominje se u svetskim knjigama o vajarstvu, ima ga i u „Vajarskoj Bibliji“ u engleskom izdanju, a naročito je ponosan što je 2008. godine uvršten u knjigu koja predstavlja 40 najvećih svetskih vajara današnjice. Monumentalnom skulpturom „Touch“, Beijing Olympic Park 2013. ušao je u knjigu najboljih dizajniranih simbola u svetu. Predavač je na Odseku vajarstvo – predmet skulptura u kamenu Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

Tekst je deo projekta koji se sufinansira sredstvima Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izraženi u tekstu ne moraju nužno predstavljati stavove Ministarstva.