Parabola o egzistencijalnom beskućništvu

Polazeći od farse u evropskoj istoriji teatra – srednjevekovne mime, rane komedije del arte, numera klovnova u cirkusima i mjuzikhola – Beketovi komadi su „igre“ u doslovnom značenju, koje zapostavljaju spoljašnju radnju, ali postaju za njegove figure centralno sredstvo egzistencije u besciljnom bivstvu. O čemu je reč u ovom komadu koji je u Minhenu premijerno bio izveden početkom aprila 2019? Vagabundirajući klovnovi, Vladimir i Estragon se ne pomiču sa jednog mesta, kao da se nalaze u vakuumu. Čitavu večnost već čekaju u nekoj zabiti na izvesnog gospodina Godoa. Ništa zapravo ne znaju o njemu, čak ni čas, ni mesto susreta sa njim, ali mu se uveliko nadaju. Godo se izvinjava svakoga dana što je izostao. Sizifovo kotrljanje kamena? Čekanje na Godoa je za Vladimira i Estragona postao jedini životni sadržaj i služi svemu što oni čine da bi vreme i dosada minuli. Oni smišljaju igre, gimnastičke vežbe, menjaju šešire, jedu šargarepe, sporečkaju se i izmiruju, brinu se dirljivo jedan o drugome i bezuspešno pokušavaju da jedan drugoga napuste. Ima onih koji u ćutanju u ovom komadu podsećaju na Beketov recepciju Strindberga i Čehova ili na jednu Demokritovu tezu koja glasi „Ništa nije stvarnije od ničega“. U apsurdno obešenjačkim dijalozima oni nastoje da pobede strah od usamljenosti i unutrašnje praznine koja preti da ih proguta. Oni su jedan drugome neophodni, kao slušalac i kamarad, da bi bar bili sigurni u sopstvenu egzistenciju. Ali susret sa bogatim Pocijem koji tiraniše svoga slugu Lakija, uvodi malu promenu: i njih dvojica su nerazdeljivo sjediljeni, duboko ukotvljeni u spoj moći i zavisnosti, koji kroz grotesknu komiku dolazi do izraza.

Samjuel Beket nije želeo da interpretira svoja dela. Ko je Godo i da li on uopšte postoji, ne zna ni sam autor. Nema ni odgovora da li je u pitanju parabola o egzistencijalnom beskućništvu ljudi i njihovoj žudnji za izbavljenjem iz sveta koja nema nikakvog smisla. Beket je pisao „Čekajući Godoa“ neposredno posle Drugog svetskog rata, ali je komad praizveden 1953, učinivši Beketa jednim od najpoznatijih predstavnika teatra apsurda. Pitanje ko je zapravo Godo danas se više ne postavlja. Suviše dugo su za njim tragali anglisti, dramaturzi i režiseri razbijali glavu, ali najzad nikakav odgovor nisu našli. Ipak se „Čekajuči Godoa“ vrlo rado i danas inscenira, pretpostavljamo zbog poetičnosti jezika, melanholičnosti figura, finog humora i nekakvog osećanja nadzirane izgubljenosti u Beketovim scenama.

U Folksteatru u Minhenu je ovaj komad inscenirao Nikolas Šaro sa glumcima DŽonatanom Milerom kao Estragonom i Silasom Bredingom kao Vladimirom, te i DŽonatanom Huterom kao Lakijem i Jakobom Gesnerom kao Pocijem. Režiser se odlučio da akribijski prati Beketove režijske instrukcije. „Put. Drvo. Veče“ – taj predeo je mesto susreta na kome čekaju Vladimir i Estragon. Odakle oni dolaze ni sami ne znaju, ali je njihov plan iako neoštar nedvosmisleno formulisan: čekanje Godoa. Da gospodin Godo neće doći znamo i mi odavno, ali je ovo pusto mesto zapravo mesto tog susreta kao izraz napuštenosti čoveka od Boga, besmislenosti bivstva uopšte. Beket je praizvođenjem ovog komada bio nezadovoljan zbog naturalističkog izgleda drveta, te je zamolio svog prijatelja Đakometija da napravi jedan drugi model. Slikar i vajar Đakometi ga je sačinio od žice koju je uvio u papir. Ovo je bila inspiracija za scenografkinju u Folksteatru Piju Graven da u nadrealističkom duhu Švajcarca Đakometija sazda drvo sa kubističkom jednostavnošću. Režijske instrukcije Šaroa glumcima o klovnovskim elementima su pedanta primena Beketovih napomena. Ova inscenacija je dobrim delom Old-School-Theater, koja ne traži meta-nivoe ili mudrovanje u maniru dekonstrukcionističkog seciranja. Ona je slika ljudske egzistencije odlobođene od bilo kakve metafizike i bivstva kome je ukradena transcendentalna ukotvljenost.