Pare se daju na ime i temu, scenario se piše posle

Jedno od njih je snimanje filmova sa važnim nacionalnim temama. Naime, Jelena Trivan, predsednica Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, poslednjih meseci u razgovorima za medije o ovogodišnjem srpskom kandidatu za Oskara često je podsećala da je do sada „podržan najveći korpus ostvarenja ozbiljnih, istorijskih tema, još od vremena partizanskih filmova“, i to s idejom da se „menja slika o Srbiji i Srbima kao zločincima“.

„U regionu imamo jedan veliki respekt na način na koji mi tretiramo naše nacionalne teme filmski. I kako se odgovorno ponašamo. I Hrvati misle kako mi imamo neku strašnu strategiju, kojom ćemo ponovo pokoriti Holivud, kao nekad sa partizanskim filmovima. Ja se nadam da su u pravu. I da će posle ovog uspeha ‘Jasenovca’, koji je zaista ispao odličan. Nisu ispali ‘Nemanjići’. Isto tako držimo palčeve i za ‘Heroje Halijarda’, ‘Košare’ i ‘Žutu kuću’. Ako i njih uradimo na ovaj način, sa nekom ozbiljnom distribucijom i podrškom iz inostranstva, mislim da će to zaista biti neka vrsta organizovanog proboja“, ispričala je na televiziji Hepi Jelena Trivan u decembru.

Ova strategija inače je u najvećoj meri vezana za konkurs koji je Filmski centar Srbije pokrenuo 2017. godine, kada je uveo i Sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih filmova sa nacionalnom temom, što podrazumeva, prema propozicijama, projekte koji obrađuju događaj od nacionalnog istorijskog značaja; koji se bavi životom ili delom osoba značajnih za nacionalnu istoriju; ili projekat koji na inventivan i kreativan način tretira temu iz nacionalne aktuelne stvarnosti s ciljem očuvanja nacionalnog kulturnog identiteta.

Od tada do jula 2020, kada je održan poslednji konkurs, izabrano je 12 naslova za koje je izdvojeno ukupno 310 miliona dinara.

Na pitanje da li strategija FCS-a pravljenja filmova s nacionalnom temom može da doprinese promeni slike Srbije u svetu, filmski kritičar i scenarista Dimitrije Vojnov odgovara da sliku neke zemlje najbolje menjaju dobri, umetnički i tehnički impresivno realizovani filmovi.

– U tom smislu, možda bi bilo korisnije da Filmski centar Srbije napravi neki konkurs za dobre filmove, to bi svakako više pomoglo – ističe Vojnov.

On dodaje da je nesporna potreba svake kulture da ekranizuje značajne događaje iz svoje istorije, značajna dela iz svoje kulturne baštine, živote značajnih ličnosti iz svih polja.

– Smatram da je postojanje takve produkcije koja bi na neki način bila podstaknuta u suštini bitna. Setimo se samo iz vremena SFRJ nekih filmova i serija o značajnim ličnostima iz istorije koji nisu nužno bili vezani samo za NOB, recimo serije „Vuk Karadžić“, koja je bila veoma značajna i snažna slika kroz koju nam je približen jedan važan period naše kulturne i političke istorije. U tom pogledu, najbolje bi bilo i za našu istoriju i za naš film, da sami autori budu zainteresovani za takve teme, i da se takvi autorski projekti podržavaju. I srećom, znam za dosta ljudi koje iskreno zanimaju takve teme, i pokušavaju da ih obrade, ali nisam siguran da će biti podržani u sklopu ovog programa FCS jer mi ne deluje da je on namenjen tome već nečemu potpuno drugom – smatra Vojnov.

Upitan da li u toj strategiji FCS-a vidi neke zamke ili je smatra dobrim potezom, on podseća i na kontroverze koje su se događale na konkursima za izbor filmova sa nacionalnom tematikom.

– Kao član komisije na prvom konkursu, koja je, kao što znate, bila pod velikim pritiscima, i na kraju su dva člana izuzela mišljenje jer nisu želeli da učestvuju u toj farsi, jedino što mogu da kažem da je od starta taj konkurs bio prostor za favorizovanje autora i producenata koje nameću vanfilmske strukture, a lično sam se uverio kako je pri izboru projekata pored personalnih odluka ljudi iz režima, tema bila dovoljan argument i niko nije otvarao pitanje načina na koji će biti obrađena. Štaviše, od četiri do sada održana konkursa, čini mi se da je barem u dva navrata film pobeđivao na bazi „teme“ da bi tek onda bio zapravo napisan scenario. To dovoljno govori o tome o kakvoj se političkoj ujdurmi radi. Pare se daju na „ime“ i „temu“ a scenario se piše posle jer za razliku od „običnih“ autora koji moraju da napišu scenario da bi konkurisali, ovi mogu da pošalju bilo šta i da im se odobre sredstva na bazi „dobre volje“. Uostalom, u obrazloženjima tih komisija vi redovno imate i deo u kom ona naglašava kako scenario mora da se doradi, a istovremeno u obrazloženjima za odbijanje imate argument da scenario nije dorađen. Na scenariju ne insistiram jer sam scenarista već upravo zbog toga što želim da kažem kako je način pristupa temi ponekad i važniji od same teme. Film ne čini izbor događaja o kom će govoriti već pre svega način kako će ga obraditi. A kako komisija može da zna išta o tom načinu, ako je podneti scenario dat samo pro forme i tek po dodeli sredstava kreće ozbiljno pisanje? Recimo, ja sam bio potpuno iznenađen kad sam pogledao film Lazara Ristovskog o Kralju Petru, bio je potpuno drugačiji od scenarija koji nam je dat na čitanje. I srećom, bio je i bolji… – naglašava Dimitrije Vojnov.

Na pitanje da li to može, ako produkcija filmova sa nacionalnom temom bude toliko obimna i promovisana kao što je to svojevremeno bio slučaj s partizanskim filmovima, da izazove nekakav novi „crni talas“ u ovdašnjoj kinematografiji, on odgovara da je danas crni talas jedan brend koji je nažalost ispražnjen od značaja.

– Nešto što sebe predstavlja kao nastavak crnog talasa je zapravo mejnstrim u našoj kinematografiji. Makavejev, Pavlović ili Petrović su danas osnovna obeležja naše kinematografije i ostavština crnog talasa je komodifikovana do neprepoznavanja. Moram da podsetim da je u danima kada je posle mnogo decenija zabranjen jedan film u našoj kinematografiji, uredno u Leskovcu dodeljena nagrada „Živojin Pavlović“ bez da je iko na dodeli pomenuo da se upravo u tom trenutku u Beogradu njihove kolege podvrgavaju političkom progonu. Isto tako, samo godinu dana kasnije je jedan od glavnih učesnika u istoj toj aferi i to na strani vlasti, otvarao Festival autorskog filma koji dodeljuje nagradu sa imenom Saše Petrovića i tom prilikom pričao nešto o Makavejevu i slobodi. Dakle, Crni talas je danas nažalost jedan brend koji je potpuno ispražnjen od značenja i služi da bi se slavnom prošlošću, kada su naši filmovi u godini dana umeli da nastupe u Kanu, Berlinu i Veneciji, malo ispolirala siva kinematografska sadašnjost. Do konflikta može doći samo ako predstavnicima jedne strategije zasmeta što ovi drugi uzimaju neki deo plena na koji su bacili oko, ali, to je manje-više to – zaključuje Vojnov.

Srđan Vučinić, filmski esejista i kritičar, kaže da sumnja da ovakva strategija može da promeni sliku koju Srbija ima u svetu, jer sumnja u dirigovanu državnu umetnost.

– Sumnjam da mogu nešto bitnije da promene, jer sumnjam uopšte u neku naručenu, partijski dirigovanu državnu umetnost. Moć da menjaju uvrežene stereotipe imaju samo prava umetnička dela, a ona su po pravilu ispadi, presedani. Sećam se da je Aca Popović jednom pričao kako mu je njegova ćerka zamerila što su im tako, u samo jednom svetlu, predstavljali Nemce nakon rata. Pa oni su ljudi isti kao i mi, rekla je. A na pitanje kako je to saznala, odgovorila je, čitala sam „Čarobni breg“. Taj stepen identifikacije sa bićem drugog postižu jedino veliki umetnici, Tomas Man u svojim romanima, Gogolj u pričama, a to je postigao i Aca Popović u svojim dramama, kao i reditelji jugoslovenskog crnog talasa u njihovim filmovima – zaključuje Vučinić.

Košare, Heroji Halijarda, Žetva…

Među naslovima koji su poslednjih godina dobili sredstava na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje ostvarenja sa nacionalnom tematiku, a koje Jelena Trivan, predsednica UO FCS-a, pominje kao primer državne strategije o menjanju slike Srbije u svetu su pre svega: „Košare“ film i TV serija koji režira Balša Đogo i „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića. Osim toga, tu je i američko-srpska koprodukcija „Žetva“ na temu Žute kuće o trgovini ljudskim organima na Kosovu, koju je FCS podržao na redovnom konkursu za sufinansiranje dugometražnih igranih filmova, ali koji je pre toga konkurisao i sredstva koja se dodeljuju za filmove sa nacionalnom tematikom.

Dosta se pričalo i pisalo o snimanju ambicioznog ratnog filma „Košare“, čije je snimanje u jednom trenutku obustavljeno usled nesuglasica između producenata kuće „Omega“ i reditelja. Snimanje je nastavljeno a tema je bitka na Košarama koja se odigrala pre više od dve decenije, dok je u fokusu sudbina nekoliko srpskih vojnika u tom periodu. Ovaj film je dobio 50 miliona dinara na pomenutom konkursu. Reditelj, scenarista, glumac i producent Radoš Bajić je takođe prošao na konkursu FCS sa projektom „Heroji Halijarda“ o spasavanju savezničkih pilota 1944. godine oborenih nad Srbijom koje je spasila Jugoslovenska vojska u otadžbini. Za ovaj projekat je dobio 52 miliona, a priča prati pripadnike Ravnogorskog pokreta, u misiji spasavanja savezničkih pilota oborenih nemačkim protivvazdušnim oruđem iznad teritorije okupirane Srbije. Na istom konkursu 30 miliona je izdvojeno i za film „Djeca Kozare“ značajnog jugoslovenskog reditelja Lordana Zafranovića, koji godinama pokušava da snimi film po scenariju Arsena Diklića, napisanog pre 30 godina. Film je na konkursima Filmskog centra Srbije bio odbijen više puta, uključujući i 2018. kada je umesto njega sredstva (61 milion) dobio projekat „Dara“ Predraga Antonijevića, a kao i pomenuti naslov, bavi se decom iz logora Jasenovac. Zafranović je jednom prilikom za naš list istakao da bi najveću ulogu poverio Nikoli Koji, koji bi igrao ustašu koji usvaja jedno dete iz područja Kozare. I, za sada poslednji film koji se bavi nacionalnom tematikom, a koji je pominjan u ovom kontekstu menjanja slike o Srbiji, jeste američko-srpska koprodukcija „Žetva“ reditelja iz SAD Pola Kampfa, za koji je FCS odvojio 27 milion dinara. Film je fokusiran na temu o trgovini organima i zloglasnoj „žutoj kući“, rađenu prema poznatom romanu Veselina Dželetovića „Srpsko srce Johanovo“. Glavni lik je Nemac koji dolazi u selo na Kosovu u želji da upozna porodicu svog donatora čije presađeno srce nosi. Srpski mediji pisali su da će u filmu jednu od sporednih uloga igrati i holivudski glumac Harvi Kajtel.