Foto: Nemanja Jovanov Zbog stare porodične fabrike mirisa, poslednje u Beogradu, ali verovatno i u Evropi, verovali ili ne, dolaze državne televizije iz celog sveta da snime reportažu.
Jer ručna, manufakturna proizvodnja parfema zaboravljena je već decenijama svuda, kako u Evropi, tako i širom planete.
Najstarija parfemdžijska radnja u Beogradu, jedna je od retkih u svetu, verovali ili ne, te brojne evropske i svetske nacionalne televizije dolaze da snime malu fabriku mirisa u Ulici Kralja Petra.
Jer taj je stari zanat planetarno zaboravljen.
Poslednji beogradski parfemdžija, gospodin Nenad Jovanov održava porodičnu tradiciju koja se prenosila s kolena na koleno i pamti priče svojih starih.
Na vratima te male fabrika mirisa, u Ulici Kralja Petra 75 džentlmenski me dočekuje vremešni gospodin Jovanov.
Njegova parfimerija “Sava” identična je kao pre sedamdeset godina.
Da nije kalendara i električnog sata, pomislili biste da ste u posleratnom Beogradu.
Jer poslednji parfemdžija u gradu virmane i danas kuca na očevoj pisaćoj mašini, kupljenoj u okupiranom Beogradu od nemačkog vojnika, koji ju je zaplenio na frontu od Francuza.
A kupovina ovde izgleda kao u prošlom veku.
Gospodin Jovanov dočekuje vas uvek u belom mantilu, zvonce na vratima označava da je mušterija u radnji, a zaštitni znak najstarijeg beogradskog parfemdžije je pumpica iz 30-ih godina prošlog veka, koja se više nigde ne proizvodi, a kojom vam ovaj stari Beograđanin mirise nanosi na različite delove vaših ruku, da par minuta odstoje na koži, pa da natenane otkrijete koji se parfem najlepše sa vašim senzibilitetom i feromonima slaže…
“Vaša parfimerija je pravi vremeplov, gospodine Jovanov”, kažem mu čim sam ušla.
“Tako je, stvarno ste ušli u jedno drugo vreme, jer znate, sedam decenija se izgled naše porodične radnje nije menjao”, odgovara nadasve šarmantni parfemdžija.
Parfimerija “Sava” počela je da radi daleke 1941. godine na Topličinom vencu.
Za vreme okupacije, kupovali su Beograđani kolonjske vode i pomade, i u naturi, za pile ili deset jaja, priča mi Nenad sećanja svojih predaka.
Posle nacionalizacije, Nenadovi roditelji, Leposava i Dragoljub, otvorili su 1954. parfimeriju na današnjoj adresi.
Jednu od tada 23 radnje u gradu koje su ručno pravile kozmetička i mirisna sredstva.
U laboratoriji Nenad i danas ručno pravi pudere i pomade od prirodnih materijala bez emulgatora, na mašini čija kurbla seća na vreme kad je nestajalo struje.
Parfemi su originalni, na točenje, ali po želji mušterija, nastaju katkad i novi.
I ruževi su se ovde nekad pravili, na mašini. Danas se ne isplate, kaže mi Nenad. Kao što je i ljubaznost u predatorsko-tržišnom dikatatu vremena postala neisplativa, pa se iznenadimo kad na nju naiđemo.
Ljubaznost se ovde neguje.
Nažalost, zanati danas neumoljivo nestaju izgubivši bitku sa industrijom, džinosvkim serijama, hiperprodukcijama i povoljnim cenama.
Ma kako neverovatno zvučalo, nešto ipak nema cenu.
“Porodična tradicija, maniri, poštovanje, i jedan specifičan, danas zaboravljen odnos sa mušterijama, gotovo porodični, što je danas teško shvatljivo”, otkriva mi gospodin Jovanov.
A potvrđuju mi i svoju stranu priče što druge, pa i treće generacije vernih mušterija koje ulaze u parfimeriju, koje pitam za utiske.
Jedan stariji gospodin priča mi kako je njegov otac ovde majci kupovao parfeme još pre pola veka.
Ali iznenadih se i koliko maldih ljudi pre dođe ovde da kupi parfem nego u tržni centar.
A poslednjih goodina mala fabrika mirisa u Ulici kralja Petra sve više privlači strane turiste.
Da mogu, ja bih ove male prodavnice retkosti zakonom zaštitila i sačuvala, i kao deo turističke ponude.
Jer ovi poslednji Mohinkanci zaista su rezervat jednog skromnijeg, sporijeg i humanijeg duha vremena kad smo se svi mnogo više slušali, u oči gledali, za zdravlje pitali, a čak je i kupovina bila romantična…
Autorka teksta je autorka i urednica naučno-popularnih serijala „Beograd za početnike“ i „Srbija za početnike“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
