Pariski dendi i rebel

Šarl Bodler otelovljuje na amblematičan način duh moderne u poeziji i umetnosti.

Pariz u 19. veku je magični topos moderne poezije i umetnosti, koji nije prekinuo sa tradicijom klasicizma, već ju je utopio u svoje bogato okrilje.

Gotovo da nijedno delo nije u toj meri imalo uticaja na potonju evropsku liriku kao što je to slučaj sa „Les Fleurs du Mal“ (1857), ekscentrika, dekadenta i dendija Šarla Bodlera.

Kad se ovo delo pojavilo u Francuskoj nastao je veliki skandal. Ovo delo je postalo, i mimo zabrana i spaljivanja, centralni tekst moderne.

Osnovna tema „Cveća zla“ je biopsija ponora, koja zjapi u subjektu, koja nastanak moderne svesti doživljava kao patnju duševnog razdiranja. „Zlo“ toga cveća nije moralna kategorija ili presuda, već bespoštedna analiza demonskog u korenu svakog egzistencijalnog doživljaja.

Jezičkom magijom, svojim egzorcizmima, etstizovanjem užasnog, bizarnog i morbidnog i na kraju i svojom moćnom erotikom, markira „Cveće zla“ vrhunac i preokret francuske poezije: u svojoj formalnoj perfekciji kao umeće versifikacije klasicizma ali porinuto u romantizam, ono nadilazi i proširuje modele i procepljuje sasvim nove dimenzije u psihološkom i sociološkom smislu.

On je kao iznemogli i oronuli starac „krepirao“, kako to veli Fric Radac, jedan od najpoznatijih književnih kritičara renomiranog nadregionalnog hamburškog nedeljnika.

Alkohol, droge, i u ono vreme neizlečivi sifilis, kojim je bio zaražen još kao mlad čovek zbog svojih seksualnih ekscesa sa prostitutkama, tražio je svoj obol.

Deset godina pre toga je objavljen testament moderne evropske lirike – „Les Fleurs du Mal“ („Cveće zla“).

Tri nedelje pre no što se pojavila, knjiga pesama je bila zaplenjena, izazvavši literarni skandal prvog ranga i jedan sudski proces čiji je kazna glasila: 300 franaka globe! Presuda je glasila: „Bogohuljenje i vređanje javnog morala!“.

Na ovome mestu bi valjalo citirati protivpresudu engleskog pesnika T. S. Eliota: „Najveći primer moderne lirike jednog jezika!“.

Ko je bio čovek za koga slavni nemački romanist, Hugo Fridrih kaže da je „francusku liriku učinio evropskim predmetom“?

Koji je kao prevodilac Amerikanca Edgara Alena Poa i njegovu poetiku sa one strane Atlantika ukotvio na ovoj?

Koji je svojim teorijskim spisima predodredio liriku Remboa, Verlena, Malarmea, kao i slikarstvo oslobođeno reprodukcije realizma u 20. veku?

„Ja želim crvene livade, plavo drveće“ tvrdio je Bodler u jednom razgovoru. Franc Mark, Maks Bekman, Vasilij Kandinski, Gabrijele Minter i drugi su – pola stoleća docnije – tako slikali. Disonantne slike njegovih „Tableaux Parisiens“ imaju intenzitet koji anticipira slike ekspresioniste Ernsta Ludviga Kirhnera. Iz njegovog „surnaturalisme“ će Apoliner 1917. izvesti svoj „surrealisme“.

Genije?

Da, bez ikakve sumnje!

Pesnički genije on spaja sa kritičkom inteligencijom, veli Hugo Fridrih.

Žan-Pol Sartr karakterizuje polusiroče Bodlera, koji je već sa 22 godine počeo da piše, kao nekoga ko „nije mogao da prihvati sreću“.

To mu je izgledalo imoralnim.

„Bol je, veli Bodler, plemstvo“.

Bodlerova biografija je sinonim za proleteli život.

On je neka vrsta pramodela života koji poznajemo, 100 godina docnije, iz sudbine Džima Morisona ili Kurta Kobejna.

No njegov život je jedinstven i u tome što je on bio nesposoban za bilo kakvu interpersonalnu vezu.

Bodler razrešava svoju osnovnu disonantnost idejom „Poésie pure“ (čiste poezije): samo umetnost može da preobrazi užasno u lepo, tako da „ritmični bol ispuni mirnom radošću“.

Otuda Bolderova lirika nije samo provokacija i opskurni splin, već i gipka i u najvišoj meri elegantna.

Ovakva lepota nažalost ne zrači punim sjajem iz prevoda Simona Verla, iako je versifikatorska, formalna strana, sa najvišom akribijom i akrobatikom izvedena.

Pre ravno 200 godina, 9. aprila 1821. rodio se docniji pariski dendi i rebel, epohalna figura i jedan od najvećih francuskih pesnika – Šarl Bodler. Sahranjen je na Monparnasu.

Šarl Bodler (poète maudits) je jedan od najvećih pesnika svih vremena. Svojim poetskim delom on stoji na Olimpu svetske književnosti. Klanjamo se njegovim senima i divimo njegovoj lirici kao jednom od ključnih literarnih spomenika moderne.