Partizanske vestern epopeje

Prema Milinkovićevim rečima, ovaj film je trebalo da bude snimljen u Jugoslaviji, ali se to nije desilo pošto je Tito umro. Što se tiče pokretnih slika, koje su uticale na Milinkovića u mladosti, njih je otkrivao u Kinoteci. „Odrastao sam u Kinoteci. Gledao sam sve što se moglo gledati, ali je zaista američki film, i holivudski i njujorški, kao i nezavisni, ostvario nemerljiv uticaj. Sad, kad to kažem, imam osećaj kao da će me klinci koji ovo slučajno budu pročitali prosto prezreti i reći nešto kao – šta ti se tu dopada, retardirani superheroji ili imbecilne porodične komedije? Jer oni ne znaju kakav je bio film od 1930-ih naovamo, a pogotovo krajem 1960-ih i celih 1970-ih godina. Prosto, žao mi je što već godinama, pritiskom satanske jurnjave za profitom (tj. liberalnog kapitalizma), sve manje imamo sluha za prave priče. Činjenica je zaista da bi se danas rani Skorseze, Frankenhajmer, a pogotovo Pekinpo i Šlezinger (da ne zaboravim da pomenem Milijusa, Karpentera i slične) tretirali kao festivalske art igrarije“, smatra Milinković.

On ističe da je uticaj američkog filma na domaću kinematografiju ogroman. „Ako uzmemo da je Grifit napravio nešto što bismo mogli nazvati filmskim jezikom, a Hičkok (Englez koji je većinu svojih velikih filmova uradio u Americi) neku vrstu stilistike tog jezika, onda su razmere tog uticaja mnogo jasnije. Što je još zanimljivije, evropski autori koji su presudno uticali na naš film, pogotovo Francuzi (Trifo, Melvil, Šabrol) su i sami bili pod velikim uticajem američkog filma“, objašnjava Milinković.

Kad je reč o žanrovima, on kaže da je jedan takav tipično američki, kao što je vestern, imao poseban uticaj ne samo na naš film nego i na druge udaljene kinematografije. „Tipično američki žanrovi, kao na primer vestern, imali su poseban uticaj. Ne samo na nas već i na udaljene kinematografije kao što je japanska. Kod nas bi dobar primer predstavljao Hajrudin Krvavac, ne samo zbog filma Valter brani Sarajevo, već pre svega zbog filmova Most i Diverzanti. U Mostu postoji čista vestern scena u kojoj na dvoboj izlaze glavni pozitivac i negativac, ali se dvoboj, inače napravljen po svim vestern pravilima, ipak ne odvija revolverima, već mašinkama, koje junaci potežu s kolena, kako i treba“, ukazuje Milinković.

„Naravno, uticaj je vidljiv i kod autora kao što je Žika Mitrović, ali i kod takozvanih partizanskih epopeja, koje su, opet, baštinile američke ratne spektakle. Ne smemo zaboraviti ni ogroman uticaj američkog nezavisnog filma na naše alternativnije autore“, skreće još pažnju sagovornik Danasa.

Na pitanje kako je kritika kroz vreme uticala na promociju američkog filma ovde Milinković se ograđuje i kaže da nije istoričar filma. „Nisam istoričar filma, pa ne znam da definišem odnos naše kritike prema američkom filmu. Budući da je kritika samo u iznimnim slučajevima nezavisna, verovatno se odnosila prema američkom filmu onako kako se zvanična (ili nezvanična) politika odnosila prema Sjedinjenim Američkim Državama. Dakle, u fazama. Ali, znate kako je, pas laje, vetar nosi. Hvala Bogu da je film stvar koja je dostupna i danas, tako da ne zavisimo od nečijeg mišljenja o njemu, prosto, možemo ga pogledati i stvoriti sopstveni sud. Za razliku od, recimo, pozorišta, gde su ljudi koji nisu bili savremenici neke predstave osuđeni na mišljenja onovremenih kritičara“, konstatuje Milinković.

Na pitanje da li postoje primeri kontrauticaja, i veruje li u tezu da je Šlezinger pravio Ponoćnog kauboja inspirisan antologijskim delom Žike Pavlovića Kad budem mrtav i beo, odgovara da sada postoje mišljenja da je uticaj bio i obratan. Da je recimo Šlezinger video Kad budem mrtav i beo, pa da je posle napravio Ponoćnog kauboja. „To ne znam, ali znam da je Milijus pripremajući Konana sedeo u Zagrebu, gde su mu, zarad bržeg pregleda potencijalnih lokacija, danima puštali partizanske filmove. Do saradnje i snimanja Konana u Jugoslaviji ipak nije došlo, jer je umro Tito, pa su oni spakovali kofere i otišli u Španiju, ali je sam Milijus posle izjavljivao kako su upravo ti partizanski filmovi izvršili presudan uticaj na njegove kasnije filmove, što se gledanjem istih lako može i utvrditi.

Milinković primećuje i da većina mladih koji počinju da se bave filmom sanjaju da snimaju u Americi. „Večni san većine klinaca koji ovde počinju da se bave filmom je da snime film u Americi. Zapravo, da snime holivudski film. Opet, većina iskustava koje sam ja čuo u vezi s tim su prilično negativna, moram priznati. Ali, san ostaje. Mada, kakvi su filmovi danas, možda se san menja u snimiti nešto za Netflix, jer kad su braća Koen prešla tamo, onda mora da je to budućnost. A oni koji vam kažu, to su gluposti, ja imam svoju viziju i ja bih radije radio u Evropi, jer se tu ceni autorski film, ne verujte im, jer su foliranti. Kao da ovi pobrojani nisu autori. Kao da i danas nema kvalitetnog filma u Americi (ovde ponovo izuzimam gomilu smeća napravljenu za tinejdžere ispodprosečne inteligencije). Da zaključim, Amerika je ogromno tržište gde ima mesta za mnogo raznih vizija, i to je njena najozbiljnija prednost. A oni su to, makar što se filma tiče, i iskoristili. Kao što će sada platforme Netflix tipa iskoristiti tu neutaživu glad za dobrom pričom, koliko god je sitni profiteri gurali u stranu. Jer, ljudima su, ko zna zbog čega, priče potrebne. I važne. Film je, kako kažu, veći od života. Pa bio on u bioskopu ili u virtuelnim prostorima interneta“, poručuje na kraju Milorad Milinković.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD