Pas je čovekov kum

Jednog dana, kad su ga u parku napali pljačkaši i, misleći da im ne da pare (koje uistinu nema), stali da ga biju, ovaj će mu pas spasiti život, kidišući na napadače, a zatim ga odvesti do mesta, ispod jednog drveta, gde je zakopan pištolj. Ta ubistvena sprava pripadala je kumu glavnog junaka, a taj kum je pre izvesnog vremena netragom nestao, kao da je propao u zemlju.

U kuću pomenutog bračnog para, pristižu i policijski inspektor (Branimir Brstina), kako bi razrešio misteriju pronađenog pištolja, i doktorka (Milica Mihajlović), kako bi dijagnostikovala stanje glavnog junaka, koji sve više laje, a sve manje priča. Ova doktorka, kućna je prijateljica i, više od toga, supruga nestalog kuma.

S obzirom na to da se, tokom policijske istrage, junak poziva na onog uličnog psa, kojem je ljubimac, kao na svedoka i da ga citira, dakako, govoreći jezikom tog lajućeg stvora, inspektor u pomoć poziva specijalnog agenta Vučka (Radoslav Milenković), koji je odrastao u azilu za pse, pa mu je govor pasa nešto poput maternjeg jezika.

I tad se otkrije da onaj pas, ljubimac i spasilac, nije ništa drugo do reinkarnacija netragom iščezlog kuma – kum sam, drugom glavom i bradom. Glavni junak, budući da je znalac pasjeg govora, prihvata inspektorov poziv da se zaposli u policiji kao Vučkov pomoćnik. Dakle, neće biti prinuđen da proda svoj udobni građanski dom kako bi njegov sin nastavio da se školuje u inostranstvu, a on sa suprugom produžio da živi po ustaljenim manirima i navikama, doduše u skromnijem porodičnom gnezdu.

To je cela priča pozorišnog komada „Kumovi“, Dušana Kovačevića, čije je premijerno izvođenje on i režirao na sceni Zvezdara teatra. Već na prvi pogled, jasno je da se sve ovo može odvijati i u bilo kojoj zemlji, u građanskoj sredini, na primer u Velikoj Britaniji (a ovu državu pominjemo kao prvu među jednakima zbog bogate tradicije detektivskih sižea u bulevarskim pozorišnim komadima, ali, i zbog uloge inspektora koju, uvek briljantni, Branimir Brstina igra decentno i s referisanjem na grandioznog „pink pantera“ britanskog glumišta, besprekornog komičara, kakav je i sam, Pitera Selersa).

Ničeg, dakle, od one balkanske krčme – od onog balkanskog divana (i divanhane) – po kojoj su smehotresni pozorišni komadi Kovačevićevog „zlatnog perioda“ bili prepoznatljivi, nema u ovoj jednočinki. Nema tu više onih jarkih, grotesknih likova, neobuzdanih i spremnih na sve i svašta, nema sarkazma i burlesknog humora po kojem je dramatičar bio nedvosmisleno prepoznatljiv već pri prvoj izgovorenoj rečenici u pozorišnoj predstavi. Najzad, nema onog društvenog konteksta koji objedinjuje imaginarni svet na pozorišnoj sceni i stvarni život publike. Pred nama je sad jedna zabavna građanska basna, uštogljenog humora, u kojoj nema negativnih likova, već su svi do jednog dobri i osećajni, i, što je najvažnije, lepo vaspitani, čak i kad su neobični poput Vučka.

Da glavni junak nije, na kraju predstave, dobio ponudu za posao, na kojem će se već sutradan naći, prodao bi kuću s lepim dvorištem, u spkojnom kraju grada, a tek tu bi mogla da nastane progresivna socijalna drama na koju je najnoviji Kovačevićev komad sasvim imun.

Predrag Miki Manojlović, Danica Maksimović, Milica Mihajlović, Branimir Brstina, Radoslav Milenković, inače izvrsni glumci, i, ko više, ko manje, već toliko puta kaljeni teškim ulogama, ovde su bili na lakom zadatku, no, delikatni.

Publika je gledala jednu vedru, jednostavnu, laku i uglađeno smešnu predstavu, koja je, u biti, kancona psećoj vernosti.