Foto: Prvatna arhiva „U pozorištu susret istorije i drame ne sme biti zasnovan samo na dokumentarističkom pristupu građi, jer to predstavu uvodi u sveru prigodnog – kaže dramaturg Željko Hubač za Danas i reditelj predstave “Neki važan čovek”, koja će premijerno biti izvedena sutra, 16. oktobra u Narodnom pozorištu Timočke krajne u Zaječaru i kojom će svečano biti otvoreni 33. Dani „Zorana Radmilovića“.
Naravno, pripremajući se za pisanje ove drame pred Hubačem se, kako navodi, otvorila obimna istorijska građa, koja je obilovala kontradiktornim tumačenjima Pašićevog lika i dela kroz bezbroj konkretnih situacija u kojima je on pokazivao svoje političko lice i naličje.
Takođe, za Hubača je bio problem i još uvek živo sećanje na postavku drame Dobrivoja Ilića Agonija koja je devedesetih godina prošlog veka rađena kao veliki spektakl, koja je okupila mnoštvo značajnih srpskih glumaca i koja je u njemu izazvala oprečna osećanja.
„Posebno mi se dopala polazna autorova ideja da komad počinje i završava se tokom poslednje noći Pašićevog života, između njegovog prvog i trećeg moždanog udara. Shvatio sam da takva, u istoriji dramaturgije već viđena polazna tačka, pruža velike mogućnosti za dramsku igru. Zahvaljujući piščevoj sestri, glumici Dobrili Ilić, dobio sam rukopis Dobrivojeve drame, ali i zanimljiva istorijska dokumenta“, objašnjava Hubač, dodajući da je konačno odlučio da svoju dramu započne scenom koja se zbiva u noći smrti Nikole Pašića.
„Svestan mana, ali i prednosti mogućeg upoređivanja razvoja dobre polazne situacije, odlučio sam se da svoju dramu započnem scenom koja se događa u noći Pašićeve smrti, nakon prvog moždanog udara. Najpre sam napisao dve potpuno realistične slike u kojima se Pašićeva deca, Rada i Dara, suočavaju s mogućim posledicama smrti oca nakon prvog i drugog moždanog udara, a onda i scenu u kojoj Nikola na nekom od timočkih grobalja pali sveću na grobu svoga oca zaklinjući mu se da njegovog unuka niko nikada neće nazvati bezgaćnikom“, objašnjava Hubač dodajući da je time poželeo da potencira levičarski karakter Pašićevog ranog perioda bavljenja politikom.
„I , kada sam u taj suštinski nerealistički kontekst uveo Nikolin dijalog s njegovim saborcem iz mladosti Svetozarom Markovićem, koji mu prebacuje da ga je izdao kada je otišao u Bosnu da se bori za nacionalnu revoluciju u trenutku kada je Marković pokrenuo socijalnu revoluciju u Kragujevcu (Crveno barjače) dobio sam scenu snoviđenja i otkrio ključ pisanja moje buduće drame“, objašnjava Hubač.
On ističe da susret istrije i drame, suprotno prigodnom oblikovanju treba postaviti u polemički kontekst.
„Taj susret treba iskoristiti kao priliku da se istorija što kompleksnije protumači, objektivizuje, polemički postavi u kontekst današnjice, te da publika svoj katarzični osećaj usmeri na objektivno tumačenje prošlosti, ali i akutelnog trenutka”
Prema Hubačevim rečima razlika između političara i umetnika je u tome što scensko tumačenje istorije šalje poruku ljudima da se međusobno povezuju, a političari zloupotrebljavaju istoriju da bi ljude navodili da se dele i sukobljavaju.
“Pašić je bio levičar u mladosti i konzervativac u zrelom političkom dobu. Kažu da je bio izuzetno politički mudar, što se iz građe o njemu jasno i vidi. Ali moj utisak, zasnovan na proučavanju te epohe je, da bi danas njegova mudrost bila dočekana sa podsmehom. Jer Pašić je u politiku ušao iz ideala, o čemu današnji političari apsolutno ne razmišljaju. Njima je motiv za bavljenje politikom isključivo interes”, zaključuje Željko Hubač.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
