“Pasji život” Luke Tripkovića u Galeriji Centra za grafiku FLU: Šta su nama kućni ljubimci? (FOTO)

Vratimo li se na pređašnju seriju Tripkovićevih slika Kalifornijske kuće pronalazimo da iza kulisa arhitektonskih bisera s kraja četrdesetih godina leže pitanja egzistencije u hladnokrvnom dobu neoliberalne dominacije, nasilne džentrifikacije celih kvartova i nasilnog raseljavanja domicilnog stanovništva.

Ljupka bića koja na ovoj izložbi posmatraju posetioce sa zidova Centra za grafiku nimalo ne zaostaju za ustaljenom praksom autora da preispita suštinu i sadržaj novoformiranih društvenih praksi.

Tako nas Luka Tripković uvodi u priču o ulozi pasa i kućnih ljubimaca uopšte u savremenoj porodici.

Izloženi radovi nas navode na razmišljanje o njihovim brojnim ulogama koje osim one uobičajene – kućnog ljubimca na koje se usmerava ljubav i prvrženost, preuzimaju u savremenom društvu i ulogu statusnih simboila, zvezde na društvenim mrežama, modne ikone, te privređivača u okviru porodičnih budžeta.

U autorskom tekstu “Pasji život” povodom Tripkovićeve izložbe koje su sačinile Nataša Janković, i Tia Antić, skreće se pažnja da portreti pasa svedoče o novonastalom obliku suživota, specifičnom za vreme u kom živimo.

“Motiv psa kao čovekovog najboljeg prijatelja i pratioca srećemo tokom čitave istorije umetnosti. Njegova Ikonografija se nije bitno menjala do sredine 20. veka. U mejnstrim kulturi pas je simbol odanosti i visokog drušvenog staleža, njihovo diskretno prisustvo kontinuirano doprinosi definisanju identiteta i individualnosti vlasnika”, navode autorke  u svom tekstu.

Prema njihovim rečima, tokom i nakon Drugog svetskog rata motiv  psa je na kratko izgubio do tada utvrđeni status u umetnosti.

“U tom periodu pas se predstavlja kao iskežena surova zver, nadljudske veličine i snage. Njegov pozitivni socijalni kambek javlja se pojavom pop arta, kada portreti pasa proživljavaju novu renesansu i stiču ikonični karakter. Individualnosti tog ljubimca posvećivana je jednaka pažnja kao portretima čoveka. Za ovakav status pasa u umetnosti, ali i u širem kulturnom i društvenom kontekstu, zaslužni su autori poput Vorhola i njegovog psa Morisa, čiji portreti su, u okviru Vorholove umetnosti, značajni koliko i slike drugih njegovih ikona.”

Čitav niz autora bavi se pozitivnom recepcijom pasa dok Lisjen Frojd detaljno analizira njihove pozitivne i negativne osobine, bez sentimentalnosti i saosećanja.

“Ne volim u vezi sa njima ono što se naziva psećom odanošću. Takođe, ne volim naviku ili rutinu…”
kazao je jednom  Lisjen Frojd, koji je kako navode autorke teksta Pasji život istovremeno, impresioniran nedostatkom arogancije, revnošću i životinjskim pragmatizmom koji ih karakterišu.

“Poseban podsticaj ovoj seriji Tripkovićevih radova dao je Hokni, odnosno ciklus Pasji život. Istinski predmet Hoknijevih slika jesu apostrofirane emocije i uzajamna ljubav psa i njegovog vlasnika. Jednakog sentimenta, Luka Tripković se opredeljuje za izložbu u formi omaža istovetnog naziva. Reč je o analizi egzistencije, izvedene umetničkom veštinom koja je omogućila da složenosti jednog života deluju jednostavno. Portreti pasa su samo proširena metafora naše usamljenosti, izolacije i portebe da kanališemo brižnost, nežnosti i sentiment”, navode Nataša Janković i Tia Antić u svom tekstu.

One podsećaju na to da podaci brojnih studija iz oblasti humanističkih i društvenih nauka koje su rađene u prvoj deceniji 21. veka, pokazuju da u najvećim urbanim centrima 70 odsto domaćinstava poseduje bar jednog kućnog ljubimca, za kog se izdvaja značajan finansijski udeo mesečnih prihoda.

Ovaj podatak vodi do zaključka da je afektivna konfiguracija porodica sa ljubimcima centralna za suštinu života mladih u periodu od 25. do 40. godine života, pripadnika srednje klase u velegradima, posebno u periodu pandemije kovida i neposredno nakon njega.

“Na ovaj novi oblik porodice utiču socio-ekonomski preduslovi i ustanovljene arhitektonsko-ekološke prakse metropola, koje uslovljavaju odluke o izboru života sa partnerom ili bez njega, odlaganja roditeljstva, ali i želje za aktivnim društvenim životom.Neretko u svojstvu substituta dece, kućni ljubimci su naši poligoni za vežbe dnevne socijalizacije”, ukazuju autorke.

One podsećaju da su oni i naše vlasništvo, čime udovoljavamo i sopstvenoj potrebi za posedovanjem, uslovljenoj delom subjektivnom potrebom, a delom savremenim društvenim normativima.

“Interakcija sa našim mezimcem, ali i sa društvom uopšte, kanal je za potrebe koje su nam oduzete neoliberalnim pristupom svakodnevici. Prinuđeni smo na izolovanost u kontinuiranom naporu da postignemo zaradu koja nam omogućava kvalitet života koji smatramo da zaslužujemo.
Važan pokretač savremenog društva je modus imanja, sticanja, održavanja i uvećavanja vlasništva , a ne suštinske međukonekcije, samoaktualizacije, ostvarivanja punih potencijala čovekovog bića. Naši ljubimci neretko bivaju modeli na društvenim mrežama, ponekad postižu i društveno-ekonomski status influensera, zarađuju i učestvuju u sticanju dobara unutar nove porodice,” ističu autorke teksta “Pasji život” .

Nataša Janković i Tija Antić Luku Tripkovića vide kao umetnika egzistecijalističke provenijencije u čijim radovima zapažaju Kamijevsku narativnu jednostavnost i hoknijevski kolorit,

Prema njiovim rečima Tripković neposredno uspostavlja kontakt sa publikom, koja u nepretencioznom, jednostavnom portretu voljenog bića prepoznaje istinsku emociju i empatiju.

Jezikom figuralne jednostavnostavnosti on otvara složena pitanja bliskosti, te budi u posmatraču emociju zaljubljenosti, ali i želju za reinterpretacijom prikazanih mizanscena u svom domu.

„Različita tumačenja postavke su moguća i poželjna, jer pokazuju sve aspekte Lukinog kontemplativnog procesa. Tripkovićevi radovi tematizuju i zloupotrebu životinje koja postaje šarmatna kuca, s tim što sugerišu da je reč o pristanku samo jedne strane u tom procesu… Ipak, ušuškane predstave pasa su emotivni sunđeri, mi smo kupljeni. Očarani njihovom lepotom, klempavim ušima i prćastim nosevima, mi bivamo razoružani. U najboljem slučaju, odlazimo u azil po psa; najčešće, postajemo žrtva neoliberilne kulture i trenda, u opštoj pometnji vrednosti dižemo kredit i kupujemo sebi pufnastog skupocenog pomeranca koji postaje statusni simbol, poput torbe ili automobila.
Luka Tripković kritički komentariše komodifikaciju živih bića. Subverzivnost njegove umetnosti utkana je u visokoestetizovane dopadljive predstave.“, smatraju  Janković i Antić

One dodaju da se ovim  portretima pasa u porodičnim gnezdima podstiče  diskurs o savremenim praksama, gde se prepoznavanje i prihvatanje raznovrsnih porodičnih oblika može shvatiti i kao retka pozitivna vrednost neoliberalizma, čime se formira sasvim nov i složen porodični pejzaž”.

Inače, neki od modela na ovim grafikama su Aleksa, Koko i Franko.

Psi prebijene kičme 

„U tekstu Psi prebijene kičme napisanom za nedeljnik Vreme, Tripković govori o knjizi sličnog naziva svog profesora Milete Prodanovića, objavljenoj ranih devedesetih. On zapaža da je knjiga svedočanstvo o najgorem periodu, barem za mnoge od nas, ali je takođe i priručnik za današnji život u Srbiji, gde smo zapravo svi – Psi prebijene kičme“, navode između ostalog u svom tekstu Pasji život Nataša Janković i Tia Antić.