Pavel Gomzijakov: Muzici treba dopustiti da se dogodi

Novina je što Luganski ovaj put dolazi u kamernom duu sa svojim zemljakom, violončelistom Pavelom Gomzijakovom, izvodeći izuzetna dela Rahmanjinova, Šostakoviča i Debisija za violončelo i klavir. Organizatori ekskluzivnog nastupa pod nazivom „Iz Rusije s ljubavlju“ su Multikultivator i Jugorosgas, a povodom ovog živog koncertnog dragulja, za Danas govori muzički partner Luganskog – čelista Gomzijakov.

* Vaše studije violončela odvijale su se u Moskvi, u rodnoj Rusiji, Madridu i Parizu – šta vam je svaka od ove tri velike muzičke kulture pružila kao umetniku? Po čemu su se razlikovale, a u čemu bile u saglasju?

– Veoma sam srećan što sam imao priliku da studiram u tri pomenuta grada: najpre na Konzervatorijumu „Čajkovski“ u Moskvi, pa onda na Visokoj školi za muziku „Kraljica Sofija“ u Madridu, a zatim i na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu – ali to ne kažem toliko zbog samih tih mesta, nego zbog profesora sa kojima sam radio. I moram reći da sam u sva tri slučaja dobio one najbolje. U Moskvi – Dmitrija Milera, u Madridu je to bila Natalija Šahovskaja, takođe ruska profesorka, a u Parizu Filip Miler, koji je njihov guru za čelo, jer su skoro 99% francuskih solo čelista bili njegovi učenici, a takođe je i stručnjak za Baha, kao i za francusku i savremenu muziku, što sam zapravo i hteo da izučavam kad sam došao u Pariz. Madrid je inače vrlo kosmopolitski grad, sa internacionalnom školom, što je za mene bilo fantastično iskustvo – razni ljudi, iz različitih kultura, koji muziciraju zajedno. Sa mnogima od njih ostao sam do danas prijatelj i još uvek sviramo skupa. Prelazak u Madrid bio je logičan transfer od mog profesora Dmitrija Milera do legendarne Natalije Šahovskaje, a svi su inače povezani u jedinstvenu liniju mog školovanja, jer me je ona potom savetovala da odem kod Filipa Milera u Pariz, i studiram drugačiji repertoar. Tako da sam u osnovi prošao dve škole – rusku i francusku, među kojima je bilo malih razlika. Danas su sve škole kompletno pomešane, više nema jasne definicije italijanske, nemačke, engleske, ruske, francuske škole, kao što je to bilo, recimo, na početku 20. veka. Identitet donosi tvoj profesor koji radi sa tvojim umom, na onom mentalnom pristupu muzici i violončelu, i daje ti uvid u različite poglede na isto muzičko delo. Moje školovanje je, dakle, neobično dugo trajalo – do svoje 24 godine bio sam u Moskvi na Konzervatorijumu, pa zatim 4 godine u Španiji, i još 2 u Parizu, tako da sam praktično do svoje 30 godine studirao, u čemu sam stvarno uživao, a tek posle započeo karijeru izvođača. Danas ljudi kreću sa svojom karijerom dok su još na studijama, a to je pogrešno – potrebna vam je zrelost da biste nastupali.

* Živite li još uvek u Lisabonu? Kako birate koji će grad biti vaše životno i profesionalno prebivalište? Rečju, da li je za savremenog umetnika danas uopšte važno gde obitava, kada nam tehnološka dostignuća omogućavaju da budemo svuda veoma prisutni? I da li je to zaista tako?

– Da, živim i dalje u Lisabonu i obožavam ga. Kad sam prvi put izašao na ulicu u njemu, osetio sam se kao kod kuće – ljudi su izuzetno ljubazni. I dalje imam svoj stan u Parizu, ali sam u međuvremenu dobio i portugalski pasoš, jer je njihova vlada smatrala da je to od nacionalnog značaja, a mogao sam da istovremeno zadržim i svoje rusko državljanstvo, što mi je sve zajedno olakšalo putovanja po svetu. Nekada bi svi išli u London ili Berlin da žive, jer se tamo sve dešavalo, ali sa internetom, youtubeom i instagramom stvar se kompletno promenila – oni ti omogućavaju da živiš komfornije, pa danas skoro da i nije važno gde se fizički nalaziš. U Lisabonu se osećam udobno i lagodno, i pošto u životu nije sve posao – bolje je provoditi ga tamo gde ti on prija.

* Proputovali ste kao umetnik praktično čitav svet – od Severne i Južne Amerike, preko Evrope do Japana. Primećujete li promene u senzibilitetu publike između tih različitih teritorija, kao i između publike u 20. veku u odnosu na ovu modernu u 21?

– Ne primećujem, zapravo. Mislim da se senzibilitet publike nije promenio od prastarih vremena, menjao se samo format koncerta. Stalno je reč o ljudima – ako ih dotakneš emocijom, oni uvek isto reaguju. Volim japansku publiku, recimo – slušaoci su tamo vrlo tihi, ali način na koji slušaju koncert, sa pažnjom i poštovanjem, za muzičara je potpuno drugačije iskustvo od onog kod evropske publike, koja voli i da gleda nastup, da vidi nešto dodatno, kompletan šou-program. U Japanu se koncert doživljava kao teatar zvuka, a ne kao teatar pokreta ili mimike – iako je danas u modi pokazivati kako se osećaš na sceni – ne, tebe tamo ne gledaju kako sviraš, nego zatvore oči i sa odobravanjem se prepuštaju muzici. Ja sam učio u Moskvi, u školi koja je imala veze sa pozorišnim „sistemom“ Stanislavskog, gde su nam govorili da sve informacije moraju ići kroz zvuk – tako kreiraš slike i likove. U teatru imaš kostime, gestove, način na koji govoriš, glas, tekst, dok u muzici imaš samo – muziku. Volim publiku koja prosto sluša ono što umetnik izvodi, a ne onu koja gleda kako on svira.

* Koliko vas je lično i umetnički pogodila aktuelna pandemija virusa kovida 19? Da li se izmenio čitav vaš život kao muzičara i običnog čoveka?  Šta je sa vašim kolegama, kako se oni snalaze?

– Svi su na neki način pogođeni. Meni su odjednom otkazani ne samo pojedinačni koncerti, nego i čitave turneje po Japanu i Tajvanu. Ja još uvek pomalo sviram, imam bar 2-3 nastupa mesečno, borim se i dalje, ali mnogi uopšte nemaju koncerte, dok ih neki slavni povremeno održavaju, kao što su Marija Žoao Pireš ili Luganski. Dakle, ja sam negde u sredini i mom računu u banci se to sviđa (smeh). U Portugalu nema pomoći od strane države, kao na primer u Nemačkoj, tako da je ponekad jako teško. Kad govorimo o poslu – muzičari su jedna od najpogođenijih kategorija ovom pandemijom.

* Sarađivali ste sa brojnim uglednim pijanistima, među kojima je ime Marije Žoao Pireš svakako jedno od najsjajnijih. U Beograd, pak, dolazite sa izuzetnim i ovde visoko cenjenim Nikolajem Luganskim. Možete li nam reći nekoliko reči o jednom i drugom pijanisti?

– Sa Marijom Žoao Pireš koncertirao sam zajedno 4-5 godina, po celom svetu – čula me je u nekoj prilici kako sviram i došla lično da me pita: ko sam ja i da li bih želeo da sarađujemo kao duo? Za mene je to, zahvaljujući njoj, bio moćan profesionalni početak. I još mi je rekla: „Posle pet godina treba stati i posvetiti se sopstvenoj karijeri“, da ne bih zauvek ostao zapamćen kao neko ko nastupa u duu sa njom. Tako da je dva puta bila divna prema meni – onda kad me je pozvala da sviramo zajedno i zatim kad mi je rekla da prestanemo to da radimo. Ali, dok smo nastupali zajedno, ona je tražila ekskluzivnost – nisam imao prava da sviram sa nekim drugim. Samo jednom mi je dopustila da održim koncert sa mojim prijateljem, kanadskim pijanistom u Montrealu. Sa pijanistima sam inače imao veoma mnogo sreće, jer su i Marija Žoao i Nikolaj vrhunski umetnici na klaviru, a sarađujem još i sa izvanrednim drugima. Nikolaj Luganski je živa ruska legenda, fantastična osoba, moj prijatelj – probali smo jednom da sviramo i zvučalo je sjajno, tako da veoma uživamo u zajedničkim nastupima, jer nekako baš dobro funkcionišemo. Ono što ujedinjuje ovo dvoje velikih umetnika jeste prirodan način na koji sviraju – i to uvek dolazi iz zvuka, iz njihovog uha, a ne iz fizičkog čina sviranja. Zato je lako sa njima nastupati – jednostavno se spojite kroz sluh i onda zajedno izvajate muzičko delo. Sa Mariom Žoao izlaziš na scenu, a da ne znaš šta će se dogoditi, stvari nisu utvrđene unapred – posle probe je jasno koje su vodeće ideje, ali to je sve. Muzika mora da se desi uživo na svakom koncertu. Ovo partnerstvo koje imam sa njih dvoje i razmena među nama – uvek su jedinstveni na podijumu. Muzika se rađa u trenutku, ali se to ne zbiva ukoliko se nešto samo uvežba i onda prosto ponovi na koncertu. To nije to – treba dopustiti muzici da se dogodi.

* Kako ste i zašto izabrali baš ove Sonate za violončelo i klavir, koje ćete izvesti u Beogradu sa Luganskim? Šta nam možete reći o ovim delima? Jesu li Rahmanjinov, Šostakovič i Debisi i inače vaši omiljeni kompozitori?

– Moj omiljeni kompozitor je uvek onaj koga izvodim u datom trenutku – ako sviram nešto od Debisija, onda je on moj omiljeni kompozitor i njemu se posvećujem. Što se tiče ovog programa – Debisija je, konkretno, predložio Nikolaj, on ga jako voli. Rahmanjinov je moj predlog, jer svaku šansu da se Rahmanjinov svira sa Nikolajem treba apsolutno iskoristiti. Šostakovičeva Sonata je jedno od najboljih dela za čelo u 20. veku. Koncert se zove „Iz Rusije s ljubavlju“, tako da je najveći deo programa sastavljen od ruskih kompozitora.