Pavel Vilikovski

Ostale knjige nesumnjivo su fabularna proza. Pisao je pripovetke, novele, romane. Jasno se zna koje su knjige pripovedaka – „Sentimentalno vaspitanje u martu“, „Eskalacija osećanja“, „Surovi mašinovođa“ (mada se Romeo iz epohe socijalističkog realizma mirno može nazvati novelom) i „Čarobni papagaj i preostali kič“ (poslednja proza ove knjige, „Veliko more, okean“, sasvim sigurno je novela).

Veoma različito je žanrovsko određivanje ostalih naslova. Repezentativni obimni izbor iz proznog stvaralaštva Pavela Vilikovskog“ Proze“ (2005) u opusu ovog autora navodi jedan roman, „Poslednji konj Pompeja“, mada su do 2005. godine objavljeni i neki drugi obimniji naslovi sa celovitom fabulom i istim likovina („Večno je zelen…“, „Pešačka priča“).

Posle te godine književna kritika i nauka o književnosti u proznom stvaralaštvu uglavnom nije videla roman, već samo novelu, često se ispomažući „pomoćnim“ pridevom obimna novela (to stoji i uz knjigu „Rajsko uživanje ode“, koja je po žanru roman). Nije nam namera da razmrsimo žanrovsko određivanje knjiga Pavela Vilikovskog, ali je očito da „Poslednji konj Pompeja“ nije usamljen u žanru romana. Ima dužih i kraćih proznih tekstova – oni duži bi se mogli žanrovski odrediti kao novelistički roman ili romaneskna novela.

Novela „Veliko more, okean“ počinje obraćanjem „Stari, more je veliko“ i završava se potpisom „Tvoj Čarli“. U pitanju je, dakle, epistolarna forma koja u književnosti nije retkost. Može se reći da je to Vilikovskom omiljeni narativni postupak; čak se može reći da forma postaje sadržina.

Ali u noveli „Veliko more, okean“ jedinstveno je to što adresant Čarli iz Australije, preko velikog mora i okeana, piše svom prijatelju o tome šta bi se u Slovačkoj moglo u vezi s njime događati posle njegove emigracije i dezerterstva – novela dakle spada u tip književnosti zasnovanih na mogućim svetovima.

U njoj dominiraju dve velike teme, od nekolicine najvećih, u prozi Pavela Vilikovskog: tema emigracije i s njome nerazlučivo povezana tema policijskog isleđivanja bliskih poznanika emigranta.

Kod Čarlijevog prijatelja, vodiča i fotografa u najpoznatijoj slovačkoj pećini, koju su komunisti apsurdno nazvali Pećina slobode, dolazi policijski islednik da se raspita o emigrantu. Vreme je brojne emigracije posle avgusta 1968. godine i ponovnog uspostavljanja čvrstog totalitarizma i policijskog režima.

Lik policijskog inspektora srećemo u čitavom nizu proznih dela Pavela Vilikovskog („Kratka rečenica sna“, „Metodološka priča“, „Celovit pogled na Mariju B“., „Pešačka priča“, „Poslednji konj Pompeja“, „Veliko more, okean“, „Vlastiti životopis zla“, „Na levoj sećanja“).

Uvek je drugi i drukčiji, ali uvek je predstavnik totalitarnog režima. Negde ima u narativnom svetu epizodnu, mada uvek upečatljivu ulogu, a negde spada među glavne likove. U ovoj noveli to je mladi samouvereni pripadnik državne bezbednosti koji je prozreo frajersku igru smicalica vodiča i fotografa, ali ipak od njega nije uspeo da izvuče informacije o emigrantu. Igra se završava u pat poziciji, uz burlesku i pijanstvo.

Autor je književni teoretičar i prevodilac sa slovačkog. NJegov zapis nastao je povodom smrti najprevođenijeg savremenog slovačkog pisca Pavela Vilikovskog (1941-2020).

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs