Pavle Terzić za Danas: Devedesetih je želja da se nešto promeni bila daleko veća nego sad

„Bajka bespovratnog vremena“ je dokumentarni filma Pavla Terzića koji se bavi poslednjom decenijom dvadesetog veka, i svim onim problemima kojih se sećamo, ali bi i želeli ponekad da zaboravimo, ali kroz prizmu muzike, rađanja nove scene i pokreta kao i izlazaka. Kroz priče učesnika scene prisećamo se muzike, ljudi i klubova.

Pre nego film doživi svoju premijeru na Beldocs festivalu 15. maja, popričali smo sa rediteljem Terzićem, koji nas je još malo više uveo u svoj „bajkoviti“ film o domaćoj tehno sceni.

– Za početak, kako je došlo do ideje da se napravi film o elektronskoj i klabing sceni Srbije devedesetih? Kako ste prikupljali podatke, arhivsku građu…?

Još u srednjoj školi sam se susreo sa fenomenom elektronske muzike. Kada sam posetio svoj prvi rejv, to je bila ljubav na prvi pokret, i ljubav koja i danas traje. Upisavši Fakultet dramskih umetnosti, valjda prirodno, ljubav prema ovoj muzici se pretvorila u želju da snimim film o 90-im godinama i začetku jedne nove supkulture u našoj zemlji. Nisam mnogo razmišljao tako da sam nakon malo mozganja pozvao desetak kolega sa fakulteta i upustio se u projekat koji će mi neminovno promeniti pravac. Imao sam početnu ideju koga sve želim da snimim, sa kim želim da razgovaram, ali se ta ideja tokom snimanja malo po malo širila. Prikupljanje materijala nije bilo jednostavno, ali uz pomoć nekih divnih ljudi, uspeli smo da skupimo veliki broj fotografija, flajera i kućnih snimaka iz tog perioda. Sada imamo film koji je pun arhivskog materija, pomućenih osećanja i sa mnogo svetlih osvrta na period kada je bilo veoma mračno.

S kim ste sve razgovarali u filmu, ko su glavni akteri i ko je, da kažemo, najviše pomogao od učesnika priče iz devedesetih?

Uz pomoć muzičkih urednika, saradnika, muzičkih kritičara, profesora, antropologa, teoretičara, radio voditelja, vlasnika klubova, brojnih umetnika, novinara, menadžera, producenata i naravno DJ-a, film ima 125 aktera. Glavnih aktera ipak nema, a ko je najviše pomogao, ne znam, svako je doprineo koliko je mogao.

Saradnja sa Dušanom Kaličaninom me zanima posebno, s obzirom da je on to neko upečatljivo lice te muzike, pogotovo za nas koji smo u to vreme bili previše mali za izlaske, a opet dovoljno radoznali da gledamo njegovu emisiju. Koje vam je on priče preneo i šta ste sve saznali?

“Snimiti jedan ovakav dokumentarac, a ne uraditi intervju sa Dušanom bi bilo nezamislivo” rekao mi je Božidar Boža Podunavac, DJ koga sam prvog kontaktirao kada sam došao na ideju da snimim film. Boža je od samog starta velika pomoć tako da je nesebično odmah krenuo sa listom svojih kolega i ljudi iz klabinga za koje smatra da bi trebali da budu deo ovog dokumentarnog filma. Nekoliko meseci kasnije, kada smo se Dušan i ja konačno upoznali, bilo je jasno da on neće biti samo jedan od aktera koga ću snimiti, bilo je izvesno da će postati deo ekipe. Danas je Dušan ko-producent ovog projekta dok je najveći deo arhivskog materijala u filmu, upravo njegov. Iz ovog ugla sada, to je zaista bio jedan logičan sled događaja s obzirom da bi ovaj film bilo skoro ne moguće uraditi bez adekvatnog arhivskog materijala. Dušan je čovek koji je 90-ih godina snimao svaku žurku, svaki klub, svaki događaj i upravo zbog tih snimaka, svaka priča, svaka anegdota ovog dokumentarca, može biti verodostojno rekonstruisana.

Šta je ono što ste najviše saznali o tom životu, o klubovima, ljudima, a da vas je iznenadilo, i da niste znali pre?

Kada sam počinjao da snimam film, želeo sam da prikažem život jedne generacije, jedne supkulture koja je uz pomoć neke nove muzike uspela da preživi onaj mrak 90-ih kojim je bila svakodnevno okružena. Dok smo radili intervjue, imao sam priliku da čujem lična iskustva koja su prosto neverovatna, na momente poput nekog postapokaliptičnog filma. Život je zaista bio strašan ali je osećaj tih ljudi bio neustrašiv. Živeli su od danas do sutra ne prezajući šta neko kaže i šta neko misli. Imali su neprijatelja protiv koga je bilo nemoguće boriti se, ali nisu odustali.
Apatiju nisu poznavali, nisu želeli da je upoznaju, želeli su samo da đuskaju. Zato ulica i klub postaju retka mesta gde su se osećali sigurno.

Da li postoje one stvari koje nisu ušle u film a da vam je posebno žao?

Nažalost, ima ih mnogo. Stim u vezi, valjda prirodno a i u današnje vreme popularno, nastala je ideja za seriju. Za razliku od filma čiji je cilj da prikaže jedan vremenski period i njegov kontekst sagledan iz ugla klabinga i tek začete rejv supkulture, serija bi se na jedan detaljniji način bavila žanrovima elektronske muzike, klubovima na čijim temeljima je nastajao klupski život gradova ali i nezaobilaznim rejvovima, festivalima i nekim događajima koji su na moju veliku žalost samo spomenuti u ovom filmu.

Devedesete se vezuju kao što svi znamo, za rat, sankcije, inflaciju, bombardovanje. Kako se tehno i klabing scena uklapa u celu tu priču. Koliko je generacija tadašnjih demonstracija upletena u klabingovanje. Kolika je konekcija bunta sa ulica sa žurkama koje su se dešavale?

Klupska scena je kod nas počinjala 90-ih godina tako da je društveno politički kontekst neminovno odigrao važnu ulogu u njenom najstajanju. Akteri na čijim ledjima je ovakva jedna scena stvorena kao i svi oni u čijim nogama je ta scena opstajala, svako od njih se na neki svoj način borio protiv rata, sankcija, inflacije i bombardovanja dok je muzika svakako bila dobar način da se pobegne iz takve realnosti. Ne bih rekao da je samo generacija tadašnjih demonstranata upletena u klabingovanje, smatram da su tada svi bili uključeni u proteste, nevezano od muzike koju su slušali. Tada je nivo kolektivne svesti bio na jednom višem nivou, želja da se nešto promeni je bila daleko veća nego danas, dok je ambicija mladih ljudi da sebi stvori bolji, mirniji i zdraviji život, bila nepresušna. Jednostavno, to je bilo drugačije vreme, vreme dok “nada” i “moral” još iz naše zemlje nisu otišli.

Koliko ste se bavili temom droge u filmu, koja je ipak, voleli mi ili ne, propratni deo elektronske scene svuda u svetu pa tako i kod nas?

Droga je propratni materijal svake scene, raznih mesta, mnogih razgovora. Upravo iz tog razloga spomenuta jeste, ali nekako nisam imao potrebu da joj pružim poseban tretman. Važnije mi je bilo da ispričam priču a ne stereotip.

Koje su veze tog vremena sa današnjim, odnosno da li su akteri onog vremena komentarisali novo vreme klabinga? Da li vi možete da povučete neke paralele i razlike?

Kada sam počinjao da snimam film, ideja je bila da obuhvatim period 90ih godina prošlog veka i da kroz 2000e stignem u današnjicu kako bih mogao da uporedim dva pa čak i tri različita perioda elektronske muzike. Tokom snimanja sam shvatio da se i pre 90-ih dogadjalo nešto veoma važno, što je na nekih način i uslovilo sve ono što će se kasnije dogadjati. Shvatio sam da je itekako potrebno obuhvatiti period 60-ih, 70-ih i 80-ih godina, kako bi ovaj film ipak imao adekvatan uvod. Ušavši u montažu došao sam do zaključka da će ovaj film biti jako površan ili da će trajati 5 sati. Upravo iz tog razloga sam odlučio da film završim, odnosno, pauziram početkom 2000-ih, kojima ću se baviti u drugom delu. Izbacivanje vinila, ulazak CD-a i USB-a, komercijalizacija muzike, ekspanzija masovnih žurki, zanemarivanje klupskog života, povratak vinila i magično dugme „sync“, biće samo neke od tema ovog nastavka.

Premijera je bila najavljena u Barutani, sa sve žurkom, ali ipak je sve u organizaciji promenjeno i pomereno?

Zamišljeno je da nakon projekcije počne žurka, na kojoj bi se puštali nemontirani sirovi arhivski materijali sa žurki iz 90-ih, godina dok bi muziku puštali akteri filma, ljudi koji su pre trideset godina stvarali našu scenu. Takodje, ulaz u pećinu bi bio otvoren i unutra bi bila postavljena izložba naših autora, takodje aktera filma koji su sa svojim radom doprineli da neki od najbitnijih trenutaka domaćeg klabinga ostanu zabeleženi. Zbog skorašnjih dešavanja, u dogovoru sa festivalom i Barutanom, odlučili smo da premijeru u Barutani, zakazanu za 11. maj otkažemo i pomerimo za 15. jun. Film će se na festivalu prikazati samo u već dogovorenom repriznom terminu 15. maja u Domu omladine sa početkom od 17h.

Šta vas kao autora zanima posle ovog filma, da li već imate neke nove projekte i zamisli o novim filmovima.

S obzirom da sam studirao pozorišnu režiju, a uskoro će godinu dana od moje poslednje pozorišne predstave, voleo bih da se što pre vratim na scenu. Trenutno sam u montaži jednog mockumentary-a i ulazim polako u pripremu drugog, ali pored te dokumentarne forme koja mi je neverovatno uzbudljiva, i pored nastavka ovog filma naravno i nekih drugih tema o kojima stalno razmišljam, mislim da bih uskoro mogao zaplesati i sa igranom strukturom.

Za kraj, pošto je u naslovu bajka, da li vaš film ima bajkovit kraj, onaj “once upon a time” predložak ili nešto što nas povezuje sa tim načinom narativa?

Vidimo se 15. maja!