Pavo Marinković: U Hrvatskoj se, navodno, živi kao u slobodnom svetu, ali Pula je pod kontrolom

Film koji je režirao Pavo Marinković započeo je život na prošlogodišnjem Sarajevo film festivalu, a na Paliću na nagrađem specijalnim priznanjem za scenario u seleciji Paralele i sudari.

Faruk Šego je neuspešni bosanski pisac kojem preti deportacija iz Austrije, ukoliko ne dokaže da je na neki način doprineo austrijskom kulturnom društvu.

I poslednja šansa za spas mu je da pozorišna trupa odigra predstavu koju je napisao kao mladić. Farukov neradi povratak u teatar prisiliće ga da shvati šta je zaista važno u životu.

Pavo Marinković je razgovarao sa Nova.rs, gde je pomenuo kako je prethodno bio na Pulskom filmskom festivalu, čiji je svojevremeno bio direktor.

– Znate, dve godine bio sam direktor Pule, 2021. i 2022. I sad vidite bivše saradnike koji rade za novog šefa i čudan je to osećaj. Prošle godine smo preskočili Pulu da bismo imali svetsku premijeru na Sarajevo film festivalu. Bojao sam se nedavne projekcije u Pulskom kazalištu, ali reakcija publike je bila izvrsna.

Na pitanje kako se desilo da je Sarajevo film festival preuzeo ulogu najvažnije tačke za ovdašnje filmadžije od Pule i Festa, kaže:

– Pa, zato što Sarajevo film festival ima pravo, međunarodno vođstvo i država je mu je dala kart blanš. U Hrvatskoj se, navodno, živi kao u slobodnom svetu, ali Pula je pod kontrolom. Nisam imao za vreme svog mandata odrešene ruke i svaku, pa i najmanju odluku morao sam da iznosim pred veće.

Sarajevo je festival koji je menadžerski vođen, i za koji ima novca. Bosna i Hercegovina više ulaže u Sarajevo film festival nego u svoju filmsku industriju. I naučili su puno toga. S obzirom da živim u Austriji, znam zašto Austrijanci vole da dođu u Sarajevo – tamo se pije puno i jeftino, ima mnogo žurki, a filmove ne gledaju toliko profesionalci koliko obična raja.

Mi smo prošle godine u sarajevskom Open Air bioskopu imali osam rasprodatih projekcija. Nakon „Čuvara formule“, koji su obeležili festival, mi smo bili najtraženiji film iz Open Air programa. I mali broj profesionalaca je gledao moj film.

Ali zato jesu obični ljudi, koji su i kupovali karte za „Bosanski lonac“. A, na primer na Paliću je to bar trećina ljudi iz posla. I u tome je glavna razlika. Ogromna pomoć države, veliko poverenje u vođstvo i zato Sarajevu treba skinuti kapu – smatra Pavo Marinković.

Istovremeno, kad je Sarajevo pokrenuto, Srbija i Hrvatska, kako ukazuje, nisu bile dovoljno otvorene jedne prema drugoj da bi se krenulo u zajedničku akciju.

– Kao čovek koji živi u stvarnoj Evropi uviđam, mada sam to znao i pre 15 godina, da postoji potreba da sarađujemo i iskoristimo zajednički jezik. „Bosanski lonac“ je hrvatsko-austrijski film, ali gledalo ga je jako puno Srba, naročito u Beču i drugim gradovima u Austriji.

Dijaspora se više ne svađa, imaju iste probleme i traume. Iz zafrkancije sebe zovu Jugosi, i koliko god to bio politički nekorektan termin, istinit je. Nije realno da se organizuje Festival hrvatskog filma u Budimpešti.

Nisam jugonostalgičar, ali ako želimo da zaštitimo našu umetnost i uistinu je na pravi način prezentujemo Evropi, onda je saradnja nužna. I za vreme svog mandata u Puli sam to uvideo. Bitno je povezati se i ići ruku pod ruku u svet!

Apropo priče o saradnji, nadovezuje se opaskom da festivali, na kojima se nekada predstavljala jugoslovenska kinematografija, više nisu zainteresovani za pojedinačne s ovih prostora:

– Festival u Karlovim Varima, koji je bio naš važan prozor u svet i imao program East to the West, praktično nije zainteresovan za kinematografiju s ovih prostora. Uzmu jedan film, na primer „Banović Strahinju“ ili ove godine „Proslavu“, ali više nismo u fokusu.

Izgubili smo i Montreal, festival gde su Slobodan Šijan, Krsto Papić, Goran Marković predstavljali svoje filmove. Ali, više nemamo ni taj prozor. Sad predstavljamo filmove u Talinu, gde je bio selektovan i „Bosanski lonac“. S druge strane, u Sarajevu nije fokus na prodaji filmova, već pripremi.

Vaš film ne možete da prodate u Sarajevu. Nemamo dakle festival koji bi zaštitio interese srpskih, hrvatskih, makedonskih, slovenačkih, bugarskih filmadžija.

Pominje stalno Pavo Marinković kako živi u „stvarnoj Evropi“, misleći na Austriju. Ali, šta je onda s Hrvatskom?

– Da bi neka država zaista postala evropska neophodne su razne kontrole. I zahvaljujući tim kontrolama u Hrvatskoj se stalno pronalaze novi koruptivni skandali. Hrvatska nije mentalno na nivou Evrope i u tome je problem.

Ako samo govorimo o filmu, pa pitam se kako se može dogoditi da Zagreb nema programski bioskop. U Beču ih ima 20. Kako se može dogoditi da deca u školi uče ono što uče u Hrvatskoj? U Austriji ne može. I to je ta ključna razlika. Nije da u Austriji ne postoji korupcija, ali se zna da je to kriminal.

Opet, i to je razlika. Balkan počinje od Austrije, što vidite i u mom filmu. No, tamo je drugačije. Moja deca odrastaju u Austriji i u tom smislu su zaštićenija nego kad bi odrastali u Hrvatskoj.

Ostatak intervjua pročitajte na Nova.rs.