O tome kako je izgledala umetnost pobune krajem 1960-ih godina i da li je i gde je nestala u današnjem vremenu, razgovarali su na sajamskoj tribini Miks medija, naslovljenoj Pedeset godina „Kose“, pedeset godina šišanja? rok kritičar i psiholog Žikica Simić, izdavač i pisac Vladislav Bajac i istoričar Predrag Marković. Razgovor je moderirao Vule Žurić.
Predstava Kosa, svedoči Žikica Simić, bila je fantastična, ne samo zbog rok muzike koju je voleo od ranije. On je te, 1969. kada je Kosa premijerno i izvedena u tadašnjoj Jugoslaviji, kao drugoj ili trećoj zemlji na svetu nakon Amerika, bio brucoš koji je došao u Beograd da studira psihologiju.
Seća se glumaca koji su bili i odlični muzičari – Saše Radojičića, Dušana Prelevića, Branka Milićevića, Miše Janketića, Mire Pejić i kako je sve bilo uzbudljivo i neobično za to vreme – glumci su silazili sa scene među publiku, na sceni je bilo nagih žena… Bez obzira na to da li je to bilo prvo izvođenje na svetu nakon Amerike, ono je bilo najznačajnije jer mi smo bili zemlja iza gvozdene zavese koja doduše u našem slučaju nije bila tako gvozdena što potvrđuje i ova radikalna predstava koja je blagonaklono primljena, rekao je Simić.
Kosa je simbol zlatnog doba u kulturi tadašnje SFRJ, nadovezao se Predrag Marković, podsećajući na jugoslovenski liberalizam i to da je imidž zemlje bio da bude zapad istoka i istok zapada. Istog trenutka kad se ova predstava pojavila na Brodveju, u Beogradu su počeli da rade na njoj i to, smatra Marković, govori o dve stvari – da su oni koji su postavljali Kosu bili sigurni da će to da prođe, kao i da je režim bio izuzetno darežljiv pa je, na primer, poslao ekipu ljudi na njujoršku premijeru. Pare za kulturu davane su širokogrudo i umetnici su mogli da ih troše na šta hoće. Pri tom, doneti nešto iz sveta u roku od dva, tri meseca, pre pojave interneta bio je poduhvat i to ne samo kreativni, nego i producentski.
Nekoliko godina kasnije nastaju i Aprilski susreti, koji su takođe bili slobodoljubivi i skupi što je dozvoljavao otvoreni budžet o kakvom umetnici danas mogu samo da sanjaju, podvukao je Marković. Mira Trailović, kao vrhunski umetnički rukovodilac, imala je potpuno odrešene ruke da dovede koga god. I sve to, osim novca, govorio i o potrebi da se kultura vrati intelektualcima jer su resursi čak i danas veći nego što se misli, problem je samo ko ih troši.
Mira Trailović bila je neprikosnovena, podvukao je i Vlada Bajac, jer su se političari uverili da zna bolje od njih. On sam nešto kasnije bio je urednik kulture u Studentu i svedoči da su oni kao mladi pravi skandale i bili anarhični, te zbog toga s vremena na vreme zabranjivani i cenzurisani, ali da je sve zapravo bilo vrsta igre i atmosfera u kojoj se ispitivalo dokle idu granice slobode.
Bajac podseća i da to što je Kosa delovala kao improvizacija zapravo uopšte nije bilo tako, ona je najozbiljnije pripremana, čitavih osam meseci, Ćirilov i Bora Ćosić radili su na prevodima i prepevavanju stihova, od početka su planirane glumačke alternacije i znalo se ko kada igra. Antologijska je priča kako su autori Rado i Ragni prisustvovali izvođenju Kose pa se jedan od njih i priključio glumcima na sceni, da bi potom u hvalospevima pričali o beogradskoj Kosi kao jednoj od naj u svakom smislu.
Najzad, na već uobičajno pitanje nakon razgovora o kraju šezdesetih godina 20. veka – šta se dogodilo sa pobunom danas, pre svega među mladim ljudima, sagovornici nisu imali precizne odgovore. Simić je podsetio da su 1960-e bile godine idealizma, ali i da su u njima stasavale najprivilegovanije generacije u svetskoj istoriji. Marković smatra da ni današnje generacije nisu tako loše ako se imaju u vidu demonstracije đaka nakon govora mlade Šveđanke Grete Tunberg, ali je razlika to što danas nema krovne ideologije kakva je u šezdesetim bila mešavina marksizma, seksualnog liberalizma, upotrebe droga…
Najveći kapacitet, kaže Marković, imaju ekološki protesti koji nisu zasnovani u idealizmu već u krajnje realnom stanju stvari. Ali, da nema generacije poput one šezdesetih koja se pak može uporediti sa interbrigadistima tridesetih godina 20. veka, koji su istupali protiv fašizma, i on je potvrdio dodavši da su današnji mladi konzervativni. Simić se nadovezao rekavši da su među ondašnjom mladeži, kako se to govorilo, bili popularni filozofi poput Markuzea i Froma i njihove knjige, a danas su to naslovi poput – kako postati uspešan menadžer i kako zaraditi puno para.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.