Pedja Bajović, pionir i veteran domaće „komedije s nogu“: Raduje me potvrda da jugoslovenski kulturni prostor postoji

Pedja Bajović je komičar po JUS-u (*Jugoslavenski urbani standard) i čovek koji je prvi izvezao balkansku „šegu“ u Ameriku, tako što je „Comedy Dynamics“ iz Los Anđelesa uvrstio njegovu predstavu „The Balkan Brain“ u svoj prestižni katalog.

Nastupio je u više od 50 zemalja – u Evropi jedino Belorusiju i Vatikan nije „čekirao“, ali mu je u planu, a od kontinenta ostali su mu Južna Amerika i Antarktik.

Karijeru je započeo 2005. godine, a sada njen jubilej proslavlja turnejom.

– Biće to regionalna turneja s mojom „best of“ kompilacijom koju sam nazvao NAJBOLJI’ sat i kusur. Krećem krajem januara s osam glavnih gradova – od Podgorice, preko Sarajeva, zatim Beograda i Novog Sada, nakon čega slede Priština i Skoplje, da bi na kraju priče bili LJubljana i Zagreb u petak 31. januara – tačno na datum kada sam pre 20 godina prvi put izašao na scenu! Posle toga ću obići ostatak većih i manjih gradova po ovim našim zemljicama, a malo ću skoknuti i do dijasporalnih destinacija. I nakon što sve to završim – to što sam radio ide u penziju! Video predstava se možda ukaže negde, ali uživo će to biti to. Šta i kako nakon toga – još ne znam. Intimo bih najradije radio nešto kao dragi kolega Zoran Kesić, ali za celu ex-YU – kaže Pedja Bajović za naš list, najavljujući datume – 25. januar, kada u Beogradu nastupa u Akademiji 28, i 26. januar, kada će novosadskoj publici prirediti šou u Amfiteatru Spens.

– Garantujem sjajnih sat vremena, a za kusur – koliki je i kakav, dogovorićemo se publika i ja na licu mesta! Nijednom nije trajalo ispod sat i po, pa izvol’te! – poziva Peđa Bajović. Zato, osigurajte svoju ulaznicu jer „NAJBOLJI’ sat i kusur“ polako ide u penziju, a tim povodom Danas poklanja karte za beogradski i novosadski šou. Prvih pet čitalaca koji se jave na Danasov Instagram profil, dobiće besplatan, plus jedan ulaz i za Beograd, i isto tako za Novi Sad (10 ulaznica za čitaoce iz Beograda, 10 za Novi Sad).

Tim povodom, uz karte vam donosimo i priču o nastanku domaće stand-up scene, njenom uspehu u Americi, politici, kulturi, „Balkancima“, razlogu zbog čega žene još od sutra treba da zavladaju svetom i još mnogo čemu, Pedja Bajović govori za Danas.

Kako ste se zaljubili u humor?

– Što se humora tiče – bile su dve stvari, prvo sam kao klinac uspevao da izbegnem batine tako što sam nasmejavao svoju mamu, a kasnije sam shvatio da nasmejavanje mojih vršnjakinja dovodi do toga da sam im više privlačan. Da se ne lažemo, izgledom, snagom i finansijama to baš i nisam mogao! Sticajem srećnih okolnosti dobio priliku da početkom ovog veka dve godine provedem u Americi gde me je zatekla svakodnevna pojavnost stand-up komedije. Bilo je toga svuda ili uživo ili na TV ekranima i nisam mogao da prestanem da gledam i uživam! Negde usput mi se i pojavila misao da bih to i ja mogao da radim, ali… tamo sam poslat da učim za nešto potpuno drugo! Tek par godina kasnije se u Zagrebu ukazala prilika da se u tome oprobam. To sam napravio, a ostalo je istorija. Pardon, povijest!

Na koji način Vam šala pomaže da se iskažete?

– Pronašao sam se u ulozi lajavog provokatora koji nasmejava ljude i od toga zarađuje za život! Iza mene su i vojna i novinarska i menadžerska karijera. U svim tim epizodama sam imao problem s filterima koje bi postavljao neko drugi, odozgo. U ovom poslu ih pravim ja sâm i tako mi je najbolje. Isto tako, privatno sam jedan od onih koji neugodne stvari uvek pokušava da okrene na šalu. Ne baš uvek uspešno, ali nada umire poslednja!

Koji su najčešći predmeti šale i kako birate teme za nastup?

– Ono što me nasmeje – tema je za mene. Nikada nisam ni pokušavao da obrađujem teme koje mi nisu bliske, intelektualno ili iskustveno. Ima dovoljno drugih komičara i komičarki za to. Mene naviše interesuje politika, ali ne političari koji su (ili bi barem trebali biti) prolazna pojava. Mene puno više interesuju oni koji ih dovedu na vlast i tamo ih održavaju – glasači. Naravno, kroz ovih 20 godina sam morao da pravim neke tržišne kompromise, pa se tu nalazi i nemali broj šala o svakodnevnom životu: odnosi muškaraca kojima pripadam – naspram višeg oblika života znanog kao žene, pa onda one o iskustvima roditeljstva, ponešto o starenju i kućnim ljubimcima. Ipak, ono u čemu sam najjači i u čemu najviše uživam i to prenosim publici je – satira(nje)!

Pionir ste i veteran domaće scene. Kako se ona gradila, kako ste Vi počeli, ko je sve u izgradnji učestvovao?

– Prvi su, naravno, bili Slovenci – naši graničari prema Zapadu i najbolji prepisivači svega odande. Neke 2004. godine se njih nekoliko prepoznalo kroz razne kanale i formirali su grupu Komikaze, što je meni super naziv – komiki koji su spremni da na pozornici umru za nasmejavanje! I danas je njihova stand-up scena daleko najrazvijenija u odnosu na ostale južno. Klubovi su puni, velike dvorane takođe, a na televizijama su redovna pojavnost. Malo iza njih se u Zagrebu, gde živim, pojavila inicijativa od strane troje glumaca da pokrenu radionice stand-up komedije. Oni su upogonili svoje iskustvo iz komedije u teatru i uz par američkih priručnika tipa „Kako postati stand-up komičar“… i tri meseca kasnije – 12 njihovih polaznika je izašlo na scenu. Od toga je nas petoro nešto kasnije formiralo prvu grupu nazvanu SVE5, što je bio početak tamošnje scene koja danas broji skoro 20 profesionalaca komedije s nogu! Odande smo krenuli u istraživanje opcija za pokretanje priče i u Srbiji, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji… Kada bismo našli ljude koji su tamo već nešto pokušavali, našli bismo im se i sa savetima, ali i još bolje – dovođenjem u Zagreb da nastupaju pred našom, tada već formiranom publikom! Regionalna mreža je današnja činjenica i tu imamo preko 50 profesionalaca, a ukupno i stotinak stand-up komičara i komičarki koji imaju višegodišnje iskustvo.

Da li biste izdvojili mlade kolege sa naših prostora?

– Vrlo rado! Svoje nastupe često završavam porukom publici da ima i boljih komičara od mene, ali da im neću reći koji su… i da to moraju sami da otkriju! Takođe, pojam „najbolji“ je dosta širok i mislim da treba da se razdvoji na „uspešan“ – a što se meri brojevima i „priznat“ – što je više stvar odnosa ostatka branše i vrlo upućene publike. Kao i u svakom sličnom poslu, brojevi ne moraju neophodno da znače i kvalitet. Na kraju krajeva, pogledajte rezultate izbora sve ove godine!

Kako je plan da ove godine stavim tačku na 20 godina karijere, evo kome od mlađih (a svi su mlađi od mene!) odajem priznanje, bilo da je ovo prvo ili drugo. U Sloveniji su to veterani Perica Jerković i Tin Vodopivec, u Hrvatskoj su to neupitno Vlatko Štampar i Goran Vinčić Vinča, a izdvojio bih i kolektiv Splicke scene. U Bosni i Hercegovini se za stand-up najviše bori mostarski komičar Omer Hodžić, dok crnogorske boje brani Andrija Dabanović, a u poslednje vrijeme se ukazuju i braća Šukovići. Makedonija ima sjajnu rastuću scenu, na kojoj je veteran Saško Kocev i najveći terenski radnici Bojan Velevski i Nikola Todoroski. U Srbiji je važno zvati se Srđan! Tu su imenjaci Jovanović, Olman i Dinčić, ali i celi niz drugih kolega i koleginica na sceni koja možda ima i najveći regionalni potencijal! Ne navodim imena koja iz sveta filma, pozorišta ili televizije povremeno uđu u stand-up, jer to su epizodne pojave u ovoj priči koja traje, evo već 20 godina!

Nastupajući, proputovali ste svet i repertoarom „domaći humor“ približili svetskoj publici. Ništa manje značajne nisu ni Vaše turneje po našim prostorima, ispričate nam neke od najdražih uspomena…

– Najveća „anegdota“ je kad je moja prijateljica Maša dovela svoju drugaricu Idu da „vidi ovog jednog baš slatkog komičara“. Prilikom upoznavanja sam jasno uvideo da ova nije bila nešto oduševljena mojim ukazanjem. Ipak, ostala je na nastupu. Godinu i po kasnije smo se venčali!

Što se „svecko, a naše“ dogodovština tiče, možda je najblesavija ona da me čovek iz San Marina, nakon mog tamošnjeg nastupa na kojem je bilo samo 14 ljudi, utešio činjenicom da je to sigurno šou na kojem sam imao najveći procenat stanovnika neke države!

U Vašoj biografiji stoji da ste „ozbiljan komičar“, iako zvuči kao – oksimoron, setimo se da se kroz humor najbolje reflektuje realnost, pomislimo samo na velikog DŽordža Karlina i njegove presjajne kritike američkog društva kroz komediju. Na šta, u Vašem slučaju, aludira izraz ozbiljan komičar?

– Ovo je, pre svega, posao. Pristupam mu kao takvom i želim priznanje i za sebe i za ostale u branši koji se time profesionalno bave. Malo me živcira da se u zadnjih nekoliko godina u delu medija i javnosti provlači teza da je stand-up komedija – lupetanje! Valjda je delu novinara najlakše takvu sve češću pojavnost među političarima i njihovim javnim istupima, povezati s nečim „sličnim“. I tu stradamo mi. Da, neretko se mi na pozornici glupiramo, ali mi to radimo namerno i to je duhovitost, a kada neko to radi bez namere da nasmeje, ali to ipak učini – to je nešto smešno. Jako je važno da se ta dva pojma razdvoje. Isto važi i za pojmove osmeh i smeh. Jednostavno to – nije isto! Znam da u ovakvim pokušajima ispadam preozbiljan, ali nije me više briga, jer to je važna stvar.

– Spomenuti DŽordž Karlin je uzor svima nama, komičari slični meni to tvrde i javno, a neki koji su eto „apolitični“ – intimno. To koliko je taj čovek svojom komedijom prodrmao tadašnje američko društvo, a onda se to prelilo i u ostatak zapadnog sveta – nešto je što bi svako od nas hteo da okusi. Za to treba i hrabrosti, a nemaju je dovoljno baš svi.

Vi ste komičar po JUS-u („Jugoslavenski urbani standard“). Da li postoji „univerzalni vic“ koji bi nasmejao Balkan?

– Za baš sve nas – osim stereotipnih Muje i Hase ili situacije nekog tvrdog Crnogorca, teško da postoji. Ono što sam primetio da podjednako dobro prolazi kod svih u regionu je moja fora da mi na Balkanu nismo lenji, kao što neki vole da nas prikažu. Nismo lenji, već samo – ne volimo da radimo! To je stvar našeg mentaliteta, kulture čak! Kod nas je odnos prema radu toliko loš da mi čak i imamo glagol koji umanjuje pojam rada – raduckati! I „raduckam“ se uvek izgovara uz blagi smešak! Jer, nije da baš radiš – i to je dobro.

Van granice bivše Juge, upisani ste u istoriju kao čovek koji je izvezao balkansku komediju u Ameriku. Kako Vam je to pošlo za rukom?

– Preduslov je jezik, a ja zadnjih 30 godina aktivno radim i na engleskom. I pre karijere u komediji sam radio za razne međunarodne organizacije tako da je u jednom trenutku pala odluka da to probam da pretočim u svoj stand-up. I primilo se! Sve ostalo je upornost da se predstavim relevantnim strukturama i kolegama na Zapadu i uspeo sam – ne toliko koliko bih hteo, ali ide u dobrom pravcu. Imam cilj da postanem prvi stand-up komičar ikada koji je nastupio u svim evropskim državama. Ostale su mi samo još dve: Belorusija i Vatikan. Malo je teže tamo dogovoriti nastupe, ali verujem da ću do leta uspeti. Onda će mi preostati drugi deo cilja – da nastupim na svim kontinentima! Ostala je još Južna Amerika i… ‘ajde dobro – Antarktik!

Koliko se i kako iz Vašeg iskustva razlikuju „domaći“ nastupi od onih „svetskih“?

– Tamo nudim svoj „The Balkan Brain“ jednosatni show. Pola je prilagođeno iz mog domaćeg opusa, a pola je nešto raspisano samo za tu izvoznu potrebu: igre reči na engleskom, a i neke teme koje su tu kod nas već toliko prožvakane, ali tamo napolju – još uvek sveže k’o jutarnja rosa! Što se naše publike tiče. Mi tu iz sveta uglavnom vidimo – probrano od probranih, bilo da je to uživo ili na ekranu. Jako malo nas je imalo prilike da puno gleda stand-up u klubovima s one strane Alpa. Imao sam tu privilegiju i zaključak je – razlike i nisu tako velike. Razlog jer – publika. Na klupski stand-up dolaze slični ljudi; otvoreni, radoznali, progresivni… Kada govorimo o velikim komičarskim imenima u velikim dvoranama, razlika je da su naši malo siroviji! Upravo zato jedna od stvari koju planiram da promenim, ako nastavim rad u stand-up komediji je – da ja biram svoju publiku. Naravno, ne želim publiku jednog komičara, ali isto tako ne želim one koji će doći samo zato što su me videli na televiziji ili moj video negde na Internetu i na osnovu toga što sam „poznat“. Takve prepuštam drugima. Mene na društvenim mrežama prati preko sto hiljada ljudi. Znam da to nije puno, ali meni je – i previše! Mišljenja sam da je jedna desetina toga, ali kvalitetnih duša koji bi me došli gledati jednom godišnje – više nego dovoljno; a kroz tu godinu bi gradili naš odnos ravnopravnom komunikacijom, a ne da moram na silu da se smešim u selfi kameru i veselo poručujem kako baš sve njih volim i kako su najbolja publika! Ne da mi se to.

Gde postavljate granice humora i koje bi Vam društveno – političke teme bile smešne, da nisu istinite?

– Jedna od ono malo formula u mom poslu glasi komedija = tragedija + vreme. Sve može da se ismeje – i ljudi i njihove ideje i postupci i događaji. Sve. Pitanje je kada i naravno – kako. Obični komičari često nemaju meru, a imaju ambiciju, pa požure s nekom šalom na neki tragičan događaj, eto – da bi dokazali svoju „oštrinu“. I onda lošu reakciju pravdaju sveprisutnom preteranom političkom korektnošću i krivi su im neki tamo woke i cancel kultura. Na Balkanu?

Pazim da nekoga ne povredim, a posledice mojih uvreda nisu nešto čega se previše plašim. Jako puno javnih osoba to i zaslužuje, a još ako za to dobijem potvrdu publike koja se smeje – pobeda!

Šalu na stranu, kako gledate na dešavanja koja su u relativno bliskoj prošlosti zadesile naše prostore – od trauma devedesetih se još nismo oporavili i pitanje je da li ćemo, jer i pored dobronamernih ljudi sa naših prostora, uvek ima i onih koji koriste nacionalizam za manipulaciju?

– Predratni direktor je najžilavija postjugoslovenska kategorija. Dok su prvaci Saveza komunista manje-više (osim donekle u Srbiji i Crnoj Gori), morali da se maknu s pozicije, barem javno – terenski „drugovi članovi“ koji su vodili društvena preduzeća već su od pada Berlinskog zida shvatili da se okolnosti menjaju i da se trebaju prilagoditi tržištu. Za početak – onom političkom. Ipak su to bili ljudi bliski terenu i videli su da se bratstvo-jedinstvo ipak nije bilo primilo u potpunosti. Počeli su glasno da govore o otvorenom tržištu, kojeg jel’te nema bez privatizacije, a ko će bolje to da napravi od onoga koji već zna posao? Dodajmo tu interes za investicije tj. lovu od četničko-ustaške emigracije od Kanade do Australije… i imamo onakve devedesete i još tekuću četvrtinu ovog veka! Ako se seks prodaje na običnom, nacionalizam to radi na političkom tržištu. Kao što vidite, nažalost, to više nije samo kod nas na Balkanu.

Nedavno su, prvo beogradsku školu Ribnikar, a potom i zagrebačku Prečko zadesile nezamislive tragedije, da bi u cik Nove godine „stradalo“ i Cetinje. Za pad nadstrešnice u Novom Sadu su indirektno odgovorni nadležni sa vlasti… Kako su naše prostore zadesile tolike nesreće koje je bilo moguće izbeći?

– Gde ima izgradnja – ima i ugradnja! Još iz onih socijalističkih vremena je bilo tako, jedino što je tada postojala kakva-takva državna kontrola i posledično – odgovornost. Danas se propusti u gradnji i izgradnji svode na „pojeo vuk magarca“ i kroz vreme su se ovi gornji opustili. I onda padne nadstrešnica. Za to nisu bili pripremljeni.

Kako od tragedija „ozdraviti“, da se u budućnosti ne bi ponavljale?

– Nasilje je deo ljudske prirode, a kod nas je ono muško i stvar kulturnog kontinuiteta. Dodajmo na to i prizore s ekrana, gde ćete se – i u domaćoj i u onoj „za sve krivoj“ zapadnoj produkciji, nagledati fizičkog nasilja više puta dnevno i eto vam i Ribnikar i dvostruko Cetinje i zagrebačko Prečko i sav nemali femicid i na žalost, ono čega će još biti. Žene treba da preuzmu vlast u celom svetu, odmah – od sutra ujutru! Tu se slažem s jednim američkim kolegom koji je rekao da bi tada prestali svi ratovi! Onda je dodao da države možda ne bio razgovarale jedna s drugom, ali ratova – ne bi bilo!

Kako gledate na vlasti naših prostora, medije i odgovorne za kreiranje javnog mnjenja?

– Osim Slovenije, nijedna ovdašnja vlast nije – uprava! Ponašaju se kao da je u pitanju njihovo (privremeno) vlasništvo, a ne da su dobili neku opštinu ili državu na upravljanje. U tome im pomažu i mediji i to zato što najveći deo onih privatnih to i nisu nego su pokrenuti i održavaju se raznoraznim novčanim rešenjima od strane vladajućih, a javni servisi – s naglaskom na informativni program, vode urednici koji kao da su u funkciji nekadašnjih društveno-političkih radnika. Za vreme Jugoslavije oni su branili socijalizam i samoupravljanje, a ovi sada srpstvo, sve hrvatsko, razne „vitalne nacionalne interese“ i ostale ofucane floskule.

Bilo bi smešno – da nije tužno, to što je predsednik Srbije čitao imena hrvatskih turista i studenata, koji su u Srbiju došli na proslavu Nove godine, povezujući ih da su hrvatske obaveštajne agencije. Imate li komentar?

– Sujeta mi je ranjena činjenicom da u tom spisku nema mog imena! Ispunjavam sve uslove, da ne kažem uvijete: Crnogorac sam koji je napustio Beograd (!) da bih živeo u BiH, a onda još i u – Hrvatskoj! Uz to sam i američki stipendista… malo li je!? Valjda moram da odem do hrvatskih špijuna, koji mi i jesu susedi tamo u Zagrebu, da mi izdaju neku člansku iskaznicu ili barem značku, šta li… Moj konkretni komentar na predsedničke prozivke je da se davljenik i za slamku hvata. Ili Hrvata.

Natrag na vedre teme, turnejom obilazite region, ulepšavajući prvi mesec nove godine celoj ekipi bivše Juge, zašto Vas to raduje?

– Svaka konkretna potvrda da jugoslovenski kulturni prostor i dalje postoji mene jako raduje! Ako na to dodamo da sam i ja neki akter te priče, to mi nahrani onaj načeti ego! Januar nisam izabrao iz nekih psihološko-humanitarnih razloga, jer kažu da je to najdepresivniji mesec u godini; nego zato što će na zadnji dan ovog meseca biti tačno 20 godina od mog prvog izlaska pred publiku. Naravno, drago mi je da mogu da pomognem i da se taj mesec kvalitetno prebrodi!

Šta biste našim narodima poželeli u 2025. sem, pretpostavljam, puno šale i veselja?

– Snađite se. I dok to radite, koliko god da je teško – nasmejte se. Nema trećeg.