Iako će najpopularnija knjiga Radomira Konstantinovića “Filozofija palanke” ostati hermetična knjiga sve dok se ne bude čitala u sazvučju sa srpskom realističnom prozom, sa srpskim pesništvom o kojem je Konstantinović napisao osam tomova knjige “Biće i jezik”, sa trideset godina pre nje objavljenom “Hronikom palanačkog groblja” Isidore Sekulić.
Zato ću ovaj ogled o Mihailu i Radomiru Konstantinoviću završiti Isidorinim opisom o tome šta znači živeti tu kulturu protiv palanke.
To mi se čini i kao način odbrane Radomira Konstantinovića kako od onih koji ga poriču, tako i od onih koji bi da od njega stvore mit kome se on tako snažno opirao delom i životom.
Palanka je, kaže Isidora Sekulić, što bi se današnjim jezikom reklo, večiti agresor.
Bez koncentracije u sebi.
Palanka živi od danas do sutra, od samih “novih događaja”.
Od činjenica jedne jedine stvarnosti.
Novine palanačke, to je naštampana opšta poznatost.
Palankama je potreban tuđ život da se osnaže, da se produže, bezmalo je reći, da se probude.
Palanka je zapravo tamo gde nema samoće, nema stajanja pred ogledalom zbog savesti, nema koncentracije, nema svog života, svoje odgovornosti i to se onda nasleđuje kroz krv i kroz običaje.
Radomir Konstantinović je, kao i njegov otac, uvek stajao pred tim ogledalom.
A da bi pred njim izdržao uvek je računao sa usamljenošću.
Kritička misao usamljuje.
Dekart nema senke, pisao je.
Zaćutao je i nije prestao da misli.
Bio je jedan od najnapadanijih srpskih intelektualaca na prelazu iz 20. u 21. vek.
Znači, nije on bio neshvaćen, već je bio neprihvaćen.
Nema još nagoveštaja da se to može brzo promeniti, da se uopšte može promeniti.
Zato danas, kada palanka trijumfuje, sećanje na Radomira Konstantinovića je ravno nepristajanju na gubitak nade.
Latinka Perović, deo izlaganja na tribini „Duh palanke“, posvećenoj godišnjici smrti Radomira Konstantinovića i održanoj u Skupštini AP Vojvodine 2012. godine
„Filosofija palanke“, međutim, ne bavi se više dušom, nego masama, ne egzistencijom, nego uzrocima.
Opisuje okolnosti svog romanesknog sveta, njegove situacije, njegovu ”stvarnost”.
Kao da je pisac postavio pitanje: hoćete stvarnost?
E, pa, izvolite!
To je, po našem mišljenju, vodeći motiv „Filosofije palanke“.
Romani su predstavili apsurdnog, usamljenog čoveka, a eseji, pre svih „Filosofija palanke“, predočili su onu ”stvarnost” u kojem su junaci njegovih romana prinuđeni da žive, osuđeni na samoću.
Ispostavilo se, dakle, da je u ovom svetu egzistencija umrljana krvlju.
Možda je samo Gombrovič umeo ovako nemilosrdno da razotkrije vlastitu stvarnost, međutim, on je iz te stvarnosti pobegao.
Radomir Konstantinović se, međutim, silom prilika našao u egzilu.
Zašto tvrdimo da su Konstantinovićevi demoni još uvek pred nama?
„Filosofija palanke“ ne govori o totalitarizmu, nego o onome što ga omogućava, što ga uspostavlja: o kognitivnom totalitarizmu kojem su ruski bajoneti poslužili samo kao instrument, i kojem je komunistička ideologija samo asistirala.
Oglašava onu đavolsku silu koja otelotvoruje, daje prikladnu formu ugnjetavanju, jer se već stolećima gnezdi u nama.
Srednje-istočno-evropski Fausti, dakle, ne moraju da sklapaju ugovor sa Mefistom, dovoljno je da se nagode sa sobom, jer Mefisto živi u njima, mogli bismo reći i to, da predstavlja njihovo drugo ja.
I dok Konstantinovićevi romani predočavaju upravo ono ja koje se bori sa Mefistom, dotle „Filosofija palanke“ analizira kolektivnog Mefista koji se ugnezdio u čoveku pojedincu.
Laslo Vegel, književnik, iz izlaganja “Drugi svet”
Neka od ključnih Konstantinovićevih upozorenja tiču se uvek mogućih palankizacija kultura i njihove prožetosti doktrinarnim kodovima čije posledice bivaju fatalne.
Ovim principima suštinski se onemogućava autentična komunikacija sa drugim, sa svetom, i sve se pretvara u priliku za sukob kao otvoreni prostor za osećanja mržnje i prevarenosti.
U tom smislu je u „Filozofiji palnke“ nacionalizam definisan kao krajnji izraz duha palanke a kao njegov prevashodni princip viđen princip zla u sukobu sa istorijim i traženje nasilnog povratka u van vremenost prošlosti.
Duh palanke je moguće prepoznati u onim socijalnim i kulturnim sistemima ili formacijama u kojima postoje dva osnovna preduslova njegovog konstituisanja: doktrinarna jednoobraznost i završenost i samodovoljnost zatvorenosti.
Na primerima iz srpske kulture i književnosti prve polovine dvadesetog veka, Konstantinović pokazuje da palanačka doktrinarna uniformisanost nužno podrazumeva kontinuiranu praksu dvosmernog nasilja – nasilja nad smislom i nasilja nad individuom (samosvesnom i tvoračkom) uvek u ime postojećeg prihvaćenog i normiranog koda.
Aleksandra Đurić Bosnić, kulturološkinja
Kapitalizam i parlamentarna demokratija danas se nameću kao duh pronađenog konačnog odgovora, kao kraj istorije.
Stvar je, međutim, u tome da se, kako bi rekao Konstantinović, nastavi povest traženja/kovanja smisla, da se ne pristaje na istoriju događanja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma.
Potrebno je smelosti i pameti (smele pameti i pametne smelosti) da se krene prema onom što je sada i-racionalno, još-ne-racionalno (i, dakako, neprofitabilno), a što bi moglo u skorijoj budućnosti da postane temelj racionalnog demokratskog poretka koji društveni život unapređuje onako kako o tome sada ne možemo ni da sanjamo.
Zlatko Paković, reditelj
Kada sam u Novom Sadu objavio njegovu knjigu „Dekartova smrt“, bilo mi je beskrajno drago što je želeo da promociju organizujemo upravo u njegovoj rodnoj Subotici.
Tu smo knjigu uradili iz inata.
Tome je prethodila pauza od 13 godina u kojima Rade nije ništa objavio.
Naravno, on je svih tih godina mnogo radio, između ostalog, i na knjizi „Dekartova smrt“, ali imao sam osećaj da ne želi da objavljuje.
Mislim da je on vrlo dubinski osećao krizu i mnogo ranije nego što se ona i pojavno desila u našem društvu, da ga je ona opsedala i kao čoveka ga žestoko zabrinjavala.
Kada je „Dekartova smrt“ objavljena, nama se već desio Milošević s ekstremno desničarskim opredeljenjem, desila nam se i srpska nacionalistička kontrarevolucija koju još uvek niko neće da prizna.
Dakle, Rade se našao u poziciji da je završio knjigu koju u tom trenutku apsolutno niko u Srbiji nije hteo ili smeo da mu štampa.
Oni koji su hteli, a to je mala šačica u to vreme žestoko marginalizovanih intelektualaca, to nisu mogli, a oni koji su to mogli niti su to hteli, a neki nisu ni smeli.
Tako sam ja tada napravio, i uz Radetovu intelektualnu pomoć, izdavačku kuću „MiR – misli i reči“.
Govorio mi je: „Pokušaj da ideš Galimarovskim putem i objavljuj samo ono izuzetno ili po naslovu, ili po autoru ili po domašaju.“
Sa ogromnim zadovoljstvom sam se prihvatio da objavim „Dekartovu smrt“.
Povodom objavljivanja romana „Dekartova smrt“, Živan Berisavljević, političar
Ne smemo da živimo u društvu koje ne zna ko je Radomir Konstantinović!
On je i kao čovek i kao intelektualac bio nepomerljiva tačka nasuprot duha palanke.
U životu želim da se posvetim sa pokretom Novi Optimizam upravo tom fenomenu, da se u društvenom smislu angažujem protiv palanačkog duha jer nam upravo iz te matrice proizilaze svi problemi.
Misija Novog Optimizma je da poveže pojedince, institucije i gradove koji posvećuju pažnju kako njegovim delima, tako i delima drugih ljudi koji su dali svoj pečat za bolji svet.
Jer, ako budemo pojedinačno, gledajući svako „u se i svoje kljuse“ pravili zasebne programe i njima se kasnije hvalili, nećemo doprineti poboljšanju društva u kojem živimo.
Moramo uraditi nešto protiv činjenice srpskog društva da je „lako oterati čoveka iz palanke, ali palanku iz čoveka teško“.
Moramo se boriti protiv toga što u ovom društvu niko više ne uvezuje ni samog sebe u ono što radi, a kamo li da se povezuje sa drugima.
Veliki Okrugli sto o Konstantinoviću na Svetski dan borbe protiv fašizma, Branislav Grubački, predsednik pokreta Novi Optimizam
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
