Pesma nad pesmama otrgnuta od zaborava: Kritičar Danasa o filmu Majkla Vinterbotoma na 52. Festu

Dugo je, celih dvadeset godina, faktička ljubavna priča činovnice palestinskog radničkog sindikata Šošane Borohov i britanskog kolonijalnog policajca Toma Vilkina stajala u fioci Majkla Vinterbotoma čekajući povoljan trenutak za filmsku materijalizaciju.

Moglo je da lako do toga i ne dođe, jer njeni akteri nalik su pionima podobnim žrtvi u za ishod turnira odlučujućoj partiji šaha.

Da, oni se dotiču velikih događaja, zapravo, rezultat katkad od njih i zavisi (tako je to sa pionima).

Sa druge strane, kako kaže zaključak krimića „Goli grad“ njujorškog Jevrejina Džulsa Dasina, snimanog baš u vreme prijema Izraela u UN, tj. u vreme kada Vinterbotom okončava svoju višedecenijsku fabulu: „Ima osam miliona priča u golom gradu. Ovo je bila samo jedna od njih“.

Mislim da upravo odatle potiče dirljivost, u toj svesti autora, jasno prenetoj ka gledaocu, da – hajde da nastavimo sa klasikom – „Nije teško shvatiti da problemi troje malih ljudi nemaju nikakvu bitnost u ovom ludom svetu“. Rik još kaže Ilzi, „Razumećeš to jednog dana“.

No, a to je valjda poenta i citirane „Kazablanke“, ako na trenutak, na bljesak pogleda, nismo sigurni da li problemi troje – ili, u slučaju filma „Šošana“, dvoje – malih ljudi jesu veći i važniji od celog sveta, onda ceo taj kretenski svet apsolutno nema smisla.

Malo ću se više nego što je uobičajeno osvrnuti na glumce i istaći da Šošanu tumači Ruskinja Irina Staršenbaum koju je Vinterbotom, kaže, odavno upamtio iz filma „Leto“ današnjeg disidenta Kirila Serebrenikova.

Za razliku od njega, ona i dalje – da se izvesti iz njenih budućih filmova – živi i radi u Rusiji i možemo je zamisliti kako menja avione u Beogradu da bi dospela do snimanja u Pulji na jugu Italije koja u „Šošani“ uspešno izigrava Bliski istok prve polovine 20. veka.

Tako, Staršenbaum, osim podražavačkog umeća i trojezične, hebrejsko/englesko/ruske sposobnosti, Viterbotovom filmu dodaje stvarnu muku koju oseća.

I koja povlači vandramsku paralelu sa svetom 2024. godine, dodatno čineći priču univerzalnom.

Malo konkretnije, radi se o osećaju rascepljenosti, bliskom modernom čoveku kako na globalnom planu (jer, svetske sile iznova su između sebe iskopale monumentalni rov) tako na intimnom, gde svakodnevno bijemo gubitničku bitku za svoj mali prostor u kojem se možemo izolovati na par spasonosnih sati.

Elem, Šošana Barahov ćerka je idealističkog socijaliste/cioniste koji je poginuo za vreme ruskog građanskog rata.

Koju godinu nakon toga ostatak porodice doselio se u britansku koloniju Palestinu gde Šošana sredinom tridesetih, kada se uključujemo u njen život, uz svakodnevne birokratske obaveze gradi „kibuce“ i uči nove doseljenike umeću pucanja iz karabina.

Uz to, vodi živ društveni život, obojen ili opoganjen, kako već hoćete, neprekidnim političkim diskusijama.

Na sveprisutno pitanje na koji način doći do nezavisne jevrejske države njen mlađi brat dao je odgovor stupanjem u desničarsku terorističku organizaciju Irgun, dok je Šošana na većinski prihvaćenijim, postepenim i od strane britanskih vlastodržaca dozvoljenim stanovištima Hagane („hagana“, bezbedno apstraktno, znači „odbrana“).

Problemi nastaju kada Šošana započne vezu sa britanskim policijskim inspektorom Tomom kojeg Daglas But u početku igra kao zavodljivu mešavinu distanciranog emotivca i simbola privlačne Drugosti, da bi vremenom ključnu aromu liku i izvođenju dao diskretni začin što celinu povezuje sa Le Kareovim junacima osuđenim na propast.

Treći veliki lik je Tomov kolega Džefri Morton (Hari Meling), zadužen za kontrolu arapskog autohtonog stanovništva.

Efikasni pobornik sile i čovek koji ne razume koncept kompromisa, on biva prekomandovan u Tel Aviv gde će svoje metode – uglavnom zasnovane na pletenju doušničke mreže – primeniti na utamanjivanje članova Irguna.

Usput, i smisao postojanja Hagane mu izmiče, ne mogavši da dokuči zašto kolonizatorska vlast lokalcima dopušta imalo autonomnosti.

Meling je suvo i do sada delimično iskorišćeno filmsko zlato.

Njegova „pandurčina“ lako je mogao biti dvodimenzinalni negativac, budući da on dvodimenzionalna i jednostavna osoba svakako jeste, i to sa ponosom.

No, Meling mu daje sistemsku dubinu, zaokružujući najgoru ljudsku materijalizaciju imperijalizma koju pri tome ne možemo da lično mrzimo jer predstavlja duh vremena.

Verovatno svakog.

Podsećam, „Šošana“ je britanski film.

Najbitnije, radi se o jednom od najljubavnijih filmova u poslednje vreme, gde se osećanja iskazuju okolišno, kroz Šošanino otkrivanje tragičnih postupaka i Tomovo prihvatanje za njegov životni poziv katastrofalnih strana Šošanine ličnosti.

Tek tada sme se izgovoriti divno i užasno „volim te“.

Na kraju, pretposlednji kadar je direktna posveta poslednjem kadru „Trećeg čoveka“, u kojem Alida Vali prolazi pored Džozefa Kotona kao pored turskog groblja.

Poraziće nas „taj ludi svet“, iako je na sekund delovalo da ćemo jednom barem uspeti da izgradimo svoju tvrđavu slobode.

Sekunde su to koje ostaju da lelujaju u vazduhu, nakon što je sve drugo ili ostalo zarobljeno u istorijskim knjigama, ili bačeno na antropološki otpad.