INTERVJU Pesnik Nenad Šaponja: Nepristajanje na diktate svakodnevice

Prvo priznanje je nagrada Teodor Pavlović koja se u organizaciji Banatskog kulturnog centra u Novom Miloševu dodeljuje za najbolju knjigu u ovoj godini, a drugo je nagrada Kočićevo pero Zadužbine Petar Kočić Banjaluka – Beograd. Obe su poznatom piscu pripale za visoke domete u savremenoj književnosti i jedinstvenu pesničku sintezu intelektualnosti i senzibilnosti.

Nenad Šaponja (Novi Sad, 1964), pesnik, prozni pisac, esejista i književni kritičar, osnivač je i ugledne izdavačke kuće Agora (Zrenjanin – Novi Sad). Psihologija gravitacije deseta je njegova knjiga stihova, koji je dosad objavio i tri knjige eseja i književnih kritika, kao i jednu knjigu putopisa. Poetske zbirke su mu prevedene na niz stranih jezika, a poezija uvršćena u brojne pesničke antologije. Nosilac je velikog broja priznanja od kojih se izdvajaju Brankova nagrada za najbolju prvu pesničku knjigu, Milan Bogdanović za najbolju kritiku i Moma Dimić za knjigu putopisa. Za Danas govori u povodu izlaska knjige Psihologija gravitacije, ali i o suštini, i bitnosti poezije, kao i o njenom položaju u svetu savremene književnosti.

 Ako naslov knjige čitamo kao zagonetku: gravitacija je sila privlačenja svega što postoji a psihologija je nauka o duši, šta nam otkriva njeno rešenje?

– Mislite da rešenja postoje?! Ona su celoživotna borba. Kad bi imali rešenje, pisci ne bi pisali knjige, a pesnici pogotovo ne. Naravno, naslovna sintagma je igra. Ali bića imaju gravitaciju, a postoji i privid nauke o duši.

 Ono što odlikuje vašu poeziju je sažetost: rečima je tesno, a mislima široko, da parafraziramo Čehova. Da li je konciznost vaša pesnička strategija?

– Iskreno, ne znam. Ako imate strategiju, niste pesnik. Ako ste pesnik, onda ste to, ni manje ni više.

Kako se u to uklapa naš srpski jezik koji teži širini?

– Kad se rodite u jednom jeziku, nemate mnogo izbora, pišete na njemu, kakav god da je. Kad učite druge jezike, što je ipak skoro uvek parcijalno, znači ne dovoljno dobro ili adekvatno, dobijate šansu da pogledate na svoj jezik i sa druge strane, da oštrije vidite neke stvari, a i da se rodi neka neočekivana ljubav za njega. Nisam siguran da baš tačno možemo videti koliko naš jezik teži širini, naročito ako se setimo Vuka Karadžića i njegovog promovisanja narodnog jezika prepunog sažetosti i transgeneracijskih mudrosti. U govoru pesnika jeste sažetost. A pesnici, pisci uopšte, su graditelji jezika. Ako danas nešto i izgleda široko, sutra se može pokazati kao sažeto.

Kojim se glavnim temama najviše okrećete u svojoj poeziji?

– Poezija bira mene, ne ja nju. Ko kaže da sam ikad želeo da budem pesnik. Stvari su puno komplikovanije nego što izgledaju u vidljivom i predvidljivom svetu. Kad smislite teme, i utvrdite pravila, definitivno niste više u prostorima pesništva.

U ovoj se zbirci često nostalgično prisećate detinjstva: Pratim dečaka u sebi, / … Pokušava da izađe / iz ropstva u kojem ga / godinama sputavam / sve više i više. Šta nas sputava da zaboravljamo lepotu detinjstva?

– Sam život. Vodi nas tamo gde nismo. U prostore u kojima ne prepoznajemo ono što smo.

U pesmi „Pirovo Ja: Lako je nestati, teško je biti“ govorite o pokušaju bekstva. Bekstva, zapravo, nema. Je li već taj pokušaj Pirova pobeda? Pobeda sebe samog?

– Kako ja to mogu znati?! Nije baš lako živeti sa onima sa kojima živite. A živite u jednom predvidljivom svetu. Tamo gde izgleda da jeste, a u stvari samo mislite da jeste. Razumevanje ovih razloga ključno je za pesnika. I danas i juče, a bogami i prekosutra.

 Vašu poeziju bih ocenila kao niz intimističkih poetskih nijansi. Kojim bojama je senčite?

– A kad intimnost nije bila čoveku važna?! Sve ostalo su koncepti i prividi. Možda delimično tačni, a možda i potpuno lažni? Ko smo mi u stvari, van svoje intime. Postojimo samo u kontaktu sa drugim bićem. I tu se rađa ta intima koju pominjete. Ali gde tačno postojimo van toga kontakta? Kao bića u svakom momentu treba da prepoznamo gde jesmo, a gde nismo. To uopšte nije lako. Granice su nam i etičke i estetske. Ako nemate tu sreću da ste se rodili s tim merama, neće vam biti nimalo lako u ovom životu.

Koji je glavni put vašeg poetskog saznanja? A ako biste hteli da sa njega skrenete, ka čemu bi vodio novi putokaz u poeziji?

– Poezija nije saznanje, nije neka vrsta filozofije, nije tehnika reči, ona je sam život. U rečima, slikama i zvuku. I u onome što zaista za vas jeste. U ideji novog i drugačijeg. U ideji prepoznavanja istine i poverovanja u nju. Nije logika u skretanju, nego u ustrajavanju. Morate da prepoznate ono što jeste. I dok ste sigurni u tome, nemate problem.

„Psihologija gravitacije“ objavljena je u ediciji „Tajanstvena tačka“. Kakva je ta tačka?

– Liči na ono što volim da čitam. A volim kad se pesma ne potroši. Kad je čitate svaki put kao drugu. Kad možete da zatreperite uz nju. Kad vam se razdani neočekivano i odjednom.

Ako je poezija i dijalog, na koje teme biste najradije razgovarali sa čitaocem?

– Onih senzacija, fascinacija i dilema koje nas se tiču kako nas obojice, tako i naših astralnih parova. Izbora odeće satkane od rana i ožiljaka u koju se oblačimo usred ove egzistencije.

Književna kritika podvlači da se poezija koju pišete odlikuje pesničkom doslednošću. U čemu ste dosledni?

– U praćenju impulsa i frekvencija čistog pesničkog doživljaja sveta. U nepristajanju na diktate svakodnevice.

Čemu pesnik mora da ostane veran?

– Sebi. Svom jeziku. Svom doživljaju sveta.

Mislite li da je samoća jedino utočište poezije?

– Upravo suprotno. Nema poezije bez interakcije. Nema ja bez drugoga! Ne živimo sami u svetu. Duša je okružena drugim dušama. A stvar pravog prepoznavanja jeste ono što nam olakšava ovaj život.

S obzirom da ste se ostvarili i u proznom, i u esejističkom, i književno-kritičarskom žanru, šta vama znači poezija?

– Već sama reč poezija priziva nas u uopštavajući prostor konvencije. Kad kažemo poezija, ne mislimo na konkretnu sliku, zvuk, boju, misao, udar povišene percepcije u srce i dušu čitaoca. U pitanju vašem treba da je pesma, konkretna, a ona nas vodi, poput one crvotočine iz astrofizike, na neslućeno daleko mesto. Greje dušu, što bi rekli Stari. A, pitate, u stvari, šta meni znači pesma? Pesma, ako je prava, upravo vam omogućava da dodjete do najboljih delova sebe. Bilo da ste čitalac, ili samo mislite da ste njen autor.

 A šta bi sa čitaocima trebalo da bude: kakav je tu savet vas kao pesnika?

– A i sam taj pojam pesnika ima nejasnu poziciju. Nakon nastanka pesme, pesnik i nema mnogo veze sa njom. Može da bude čitalac, kao i svaki drugi. Može da bude i njen interpretator. A pesma mora da ima elemenat čarobnog unutar sebe da bi mogla da pomera i stvari i bića. A kakav čitalac treba da bude? Otvoren. Spreman na rizik empatije.

Kad se tvrdi da je proza odnela pobedu nad poezijom jer se više čita, mislite li da je to zaista poraz poezije?

– Ne, naravno. Ponekad je ta proza priprema za čitanje poezije. A poeziju čitaju oni najbolji.

Šta bi, pak, mogao biti njen poraz?

– Da pomislimo da je mogu pisati svi. To beše populistička ideja jednog egalitarističkog vremena. I jednog pesnika ohole mladosti svoga doba.

Da li je poezija namenjena baš posvećenima?

– Ne, nužno. Ali, ako je ne mogu pisati svi, mogli bi je pokušati čitati svi.

Strasni čitaoci i proze i poezije, međutim, sve više prepoznaju poetsko u romanima, i pripovetkama. Možda je to put povratka ka stihu?

– Ono što je pesničko, u prozi, superiorno je po sebi, no, s druge strane prozni tekst ima svoje zakonitosti, i prisustvo pesničkih elemenata ne mora nužno to prozno delo činiti boljim. Književno delo, kao i bilo koje drugo umetničko, uostalom, gledam uvek kao posebno biće koje kroz prostor, vreme, i kroz umove i srca nas čitalaca, zrači na poseban način. Naravno, uvek treba biti svestan da književno delo nije sve što ima formu knjige, niti je pesma sve ono što ima formu pesme.

O istoj temi prozni pisac se može širiti na stotinama stranica. A pesnik to kaže u par stihova. Kao vi, u pesmi „Sigurnost je neuspešnost: neuspešnost je najbolja maska za tvoju okolinu“ kažete: Da bi razumeo svet, / moraš da odeš / daleko do sebe. Da bi razumeo sebe, / moraš da budeš / duboko u svetu. Kakav je to raskol između pesnika i sveta?

– Raskol je u stvari između duše, bića i sveta. Pesnik veruje da može da popuni tu pukotinu. A da li može, to je sasvim drugo pitanje.

Istinska bliskost

Poezija nas uči da budemo ono što jesmo, a to znači bolji nego što se trudimo da izgledamo. Sve ono što izgleda, ako se iole udubimo u fenomen sveta oko nas – nije. A mi uglavnom i dominantno provodimo svoj život u tom prostoru privida, lažnih koncepta i pogrešnih interakcija koje nas odvlače od naše suštine. Reč pesme može da bude signal koji će nas trguti, prenuti i omogućiti jasniju percepciju i sebe i sveta. Omogućiti, recimo, da budemo istinski bliži kako prema svojim bližnjima, tako i prema sebi.